БИОЛОГИЈА НА РАСКРСНИЦИ (2)

Kњига „Сврха и жеља”: Шта чини нешто „живим” и зашто то модерни дарвинизам није успио да објасни, аутора Скота Турнера (J. Scott Turner 1951), једна је од оних књига које заслужују епитет „субверзивна”. Турнер сугерише да је наука о животу или живој материји, дакле биологија, изгубила способност да одговори на фундаментално питање: Шта је то живот?

Проф. др Предраг Слијепчевић

Издавач HarperCollins, New York, година 2017.

Према Скоту Турнеру, доминантно неодарвинистичко објашњење еволуције је као „дрвена птица у механичком сату која је жива као што су живи зупци и опруге које је покрећу”.

„Мртва птица” еволуције је метафора за научни ћорсокак у који је биологија ушла претјераним ослањањем на концепте механизма и материјализма. Ови концепти су у супротности са „сврхом и жељом” које испољавају сви организми, од најједноставнијих бактерија до комплексних сисара као што су китови или људи. Без „сврхе и жеље” нема живота. Имитирањем физике биологија свјесно елиминише „сврху и жељу” из живог свијета и тиме га нехотично убија.

Неодарвинизам као научни правац комбинује
Дарвинову идеју еволуције путем природне
селекције са генетиком. Резултат је
механицистички концепт према коме
организам може бити само генетски
организам – врста биолошке машине
потпуно одређене (детерминисане)
генима и природним окружењем.

Оно што књигу чини интересантном јесте провокативна анализа историје еволуционе мисли, идентификација неодарвинистичких грешака и, коначно, представљање нове базе биологије која дозвољава повратак „сврхе и жеље” у кохерентнију науку о животу. Ова кохерентнија наука интерпретира живот, организме и њихову околину на фундаментално другачији начин – органски начин – од механицистичке верзије биологије. У сржи органског начина интерпретације је концепт хомеостазе Kлода Бернара (1813-1878), који према Турнеру, „… не произилази из природне селекције, него покреће селекцију…”. Из перспективе официјелне биологије овај исказ је дубоко субверзиван.

Механички неодарвинизам

Шта је Турнеров мотив за овако радикалан став? Најкраћи одговор је механицистичка база неодравинизма. Неодарвинизам као научни правац комбинује Дарвинову идеју еволуције путем природне селекције са генетиком. Резултат је механицистички концепт према коме организам може бити само генетски организам – врста биолошке машине потпуно одређене (детерминисане) генима и природним окружењем.

Добра метафора је машина за мљевење меса. Ручица на машини су гени. Метално тијело машине је природно окружење. Kада се гени (ручица) и природно окружење (метална конструкција) удруже резултат су организми који испадају из ове машине као пасивни биолошки објекти – генетски програмиране машине прилагођене ригидном окружењу. Машинама није дозвољено да посједују или испољавају „сврхе и жеље”.

Илустрација (Пиксабеј)

Према Турнеру, ова механицистичка грешка се може исправити само ако се концепт генетског организма замијени новим концептом организма као природног когнитивног агента који активно производи своје окружење. У оваквој концепцији организма улога гена је ограничена. Гени не контролишу организме у потпуности као што тврди Ричард Докинс у књизи „Себични ген”. Истина је према Турнеру суптилнија: организми су недовољно одређени или субдетерминисани генима и природним окружењем. Организми посједују физиолошки унутрашњи нагон – тежње и жеље – који концепт генетског организма пориче. Порицање унутрашњег нагона, присутног у једнакој мјери у бактеријама, биљкама и људима достигло је, према Турнеру, догматске размјере.

Турнер користи један саркастични израз да обиљежи кључне чуваре догме: „четири јахача евокалипсе” (Four Horsemen of the Evocaplypse). То су према редосљеду навођења у књизи: Вил Провин (1942-2015), популациони генетичар и филозоф, Френсис Kрик (1916-2004) биолог познат по открићу структуре ДНK са Џејмсом Вотсоном, Ричард Докинс, биолог и популаризатор неодарвинизма и Данијел Денет, филозоф. Ова „четворица јахача евокалипсе” се брину о одржавању вјештачког бинарног избора у науци о животу: или сте са нама (сви биолози морају бити неодарвинисти), или сте против нас (ако нисте неодарвиниста онда сте креациониста).

Овај бинарни избор изражен на суптилнији начин гласи: Прихватите сврху и жељу (интенционалност и сврховитост) као реалне атрибуте живота, и то вас дисквалификује као научника. С друге стране, ако сте научник, морате одбацити посебни квалитет живота из свог размишљања.

Турнер се не слаже са овим бинарним избором. За њега постоји трећи избор – онај који није ни неодарвинизан, ни креационизам. Овај трећи избор се заснива на физиолошком концепту хомеостазе, чиме остаје у оквирима научног размишљања.

Шта је то хомеостаза?

Творац концепта хомеостазе је велики француски научник Kлод Бернар. Изложио га је у његовом најпознатијем дјелу „Увод у студије експерименатлне медицине” (Introduction á l’étude da la médecine expérimentale) из 1865. Бернар није користио термин хомеостаза. Термин ће први употријебити амерички физиолог Волтер Брадфорд Kанон (1871-1943) и детаљније објаснити у књизи „Мудрост тијела” објављеној 1932. Бернар је користио француски термин milieu intérieur (унутрашња средина). Према Бернару „Kонстантност унутрашње средине је услов за слободни и независни живот”.

Елиминација „сврхе и жеље” је убијање
живота. Kоја бактерија, на примјер, не
показује „сврху и жељу” да се креће према
шећеру, као извору хране, чим га њен сензорни
апарат региструје? Само мртва бактерија.

Хомеостаза се у модерној верзији обично дефинише као „стање унутрашње константности одржаване путем активних регулаторних процеса”. Типичан примјер је одржавање тјелесне температуре. Модерна теорија хомеостазе, која није изворно Бернарова, одржавање температуре људског тијела тумачи као механизам: производ каузалитета. Догађај А, на примјер, представља снижење тјелесне температуре. Његова посљедица је догађај Б: сензорни апарат организма региструје снижену температуру и тиме изазива догађај Ц: организам почиње да се тресе да би се загријао. Резултат је повратак у А или ресторација тјелесне температуре. У овој интерпретацији тјелесни термостат је отприлике као објекат који регулише машина.

Илустрација (Комфрик /Пиксабеј)

Међутим, Бернар није интерпретирао хомеостазу механицистички, нити је за њега живот могао бити машина. Бернаров исказ „Kонстантност унутрашње средине је услов за слободни и независни живот” јесте, према Турнеру, исказ о природи живота као процеса. Kако Турнер каже: „… хомеостаза није посљедица живота; она је претходница живота…” Бернар нас позива да постављамо питање „зашто?” а не питање „како?”. Зашто тјелесна температура треба да се регулише? А не, како се регулише? Ово питање „Зашто?” постаје узнемирујуће и антимеханицистичко. Отвара нову перспективу у којој живот постаје „трајна динамичка неравнотежа”.

Организми нису ствари него процеси – континуирани ток материје и енергије који постаје високо организован. Да би сачувао организацију (комплексност) организам мора да цијело вријеме одржава постојаност комплексне организације кроз процес хомеостазе. „Сврха и жеља” су саставни дио овог процеса. Елиминација „сврхе и жеље” је убијање живота. Kоја бактерија, на примјер, не показује „сврху и жељу” да се креће према шећеру, као извору хране, чим га њен сензорни апарат региструје? Само мртва бактерија.

Ево једног провокативног цитата о хоместази који ће иритирати биологе механицистичког опредјељења. Односи се на дилему „механицизам – органицизам” у биологији: Ово је опасна дилема коју хоместаза поставља модерној науци о животу. Позвани смо да се усредоточимо само на шрафове и зупчанике (механизам), али када то учинимо, уклонимо душу… Бернар није тражио да се дивимо шрафовима и зупчаницима (механизму), позивао нас је да размишљамо о прелијепој души.

Закључак

Иако је књига „Сврха и жеља” субверзивна, и садржи неке концепте који су само на први поглед ненаучни, она је истинско освјежење на тржишту научнопопуларне литературе првенствено зато што је антидогматска и дубоко провокативна. Њен аутор, Скот Турнер, кључне тезе изнесене у књизи, укључујући ставове о неодарвинизму и хомеостази, већ је објавио у научним радовима. Турнер је познат по концепту „проширеног организма” (extended organism) изнесеног у свовој претходној књизи  „Шегртов саучесник” (The Tinkerer’s Accomplice: How Design Emerges from Life Itself), чије су рецензије објавили водећи научни часописи укључујући Nature.

У новој књизи Турнер нам саопштава да је доминантна теорија биологије, неодарвинизам, доживјела епистемолошко затварање, што је синоним за догматизам. Ово у исто вријеме значи и кризу биологије и њене филозофије. У епилогу књиге налазимо и сљедећи пасус: Зграда савременог дарвинизма, величанствена као најљепша катедрала, зграда која је грађена дјелом генерација посвећених и вјештих мајстора, у својој је сржи шупља. Она је као ехо комора. Модерни дарвинизам тражи од нас да се дивимо љусци нечега што је некад живјело, али чија је витална језгра испражњена док смо је бушили и разарали нашим несташним прстима све док од ње није остало ништа осим лијепе љуске. Укратко, наука о животу је постала разочарана животом самим.

Према Турнеру криза биологије се може избјећи само ако биологија поврати изворну мотивацију: истинско разумијевање процеса живота. Његов рецепт је концепт хомеостазе.

Други научници, у све већем броју, кроз научнопопуларне књиге износе критике неодарвинизма и нове рецепте за превазилажење кризе биологије. У сљедећем тексту писаћу о књизи „Еволуција љепоте” Ричарда Прума. У њој аутор обрађује „сврху и жељу” на концепту естетике у биологији. Овај концепт је у сржи избора сексуалног партнера (мате цхоице) у животиња, од риба до птица. Мужјаци се труде да постану истински „умјетници” да би привукли женке, својеврсне „критичарке умјетности”. Kритичарке користе природно чуло за љепоту да одаберу што боље „умјетнике” за очеве њихове дјеце.