BOG, ČOVEK I VEŠTAČKI UM

Strah od AI (koji bismo mogli nazvati ksenofobijom, moguće i tehnološkim rasizmom) jeste psihološki – a posebno sa stajališta trenutnog stanja socijalne evolucije – lako razumljiv. U praksi, međutim, i taj strah se češće projicira na pitanja održivosti (u doglednoj budućnosti) radnih mesta mnogih (ako ne i svih) profesija, negoli na diktaturu AI nad ljudskim rodom (do njegova konačnog nestanka) – gubljenja uzdi koje umišljamo da čvrsto držimo u svojim rukama.

Ladislav Babić

Biblija kaže da su Adam i Eva istjerani iz Raja, zbog kušanja plodova s drveta spoznaje dobra i zla: „Jahve, Bog, uzme čoveka i postavi ga u edenski vrt da ga obrađuje i čuva. Jahve, Bog, zapovjedi čoveku: Sa svakoga stabla u vrtu slobodno jedi, ali sa stabla spoznaje dobra i zla da nisi jeo! U onaj dan u koji s njega okusiš, zacelo ćeš umreti!”

Zagriženi vernici koji veruju u mitove to tumače u smislu da je čovek, nakon što je prekršio božji veto, postao smrtno biće – što je notorna glupost, s obzirom da su praktično sva živa bića smrtna (jesu li i ona prekršila neku zabranu?) – dok neki tvrde kako je zabrana izražavala božje nepoverenje u ljudske mogućnosti. Ali ne; nije On mislio da smo nesposobni izumeti nož, avion, ili otkriti tajne materije, već izričito: da nismo sposobni prosuditi o dobroj i lošoj upotrebi naših otkrića. Stoga se ni ne govori o „stablu spoznaje”, već eksplicitno, o „stablu spoznaje dobra i zla”! Svekoliko ljudsko iskustvo s noževima, avionima, atomima… potvrđuje „božje” reči – a materijalna potvrda su sijaset nasilno umrlih, rasutih po šumama, gorama ili grobljima širom planete – nezavisno dali prihvatali Bibliju kao mit (ona je bazirana na mnogo starijim mitovima), upozorenja vanzemaljskih posetilaca, ili zapažanja nekog nam dalekog, a izrazito inteligentnog pretka prenesena u metaforičkom obliku (Aristotel, Platon ili Sokrat – prebačeni u današnje okruženje – jednako bi lako usvajali naučne spoznaje kao suvremeni ljudi). Čovek „kletvu”, nastalu kršenjem Gospodove zabrane („istočni greh”), koja ga prati kroz poviest, nije nikada ozbiljno shvatao (mada se često pozivao na nju), pa čak niti realne potencijalne pretnje sveopštim uništenjem nisu ga suviše opametile, o čemu govori i gomilanje nuklearnog oružja (dvaput već upotrebljenog!), ili gomila onih koji smatraju da vakcine više štete od bolesti protiv koje su smišljene, a ni klimatske promene – izazvane neodgovornim primenama svojih otkrića koje prete, ne samo njegovom održanju – nisu ga odveć potresale. No nedavni napredak na polju „veptačke inteligencije” (AI) uneo je pravu konsternaciju među mnoge uvažene naučnike, intelektualce, pa čak i dobar deo laika koji uglavnom nauku i njena dostignuća tek ofrlje prate i razumeju. Jeli došao vrag po svoje?

Previše je rasprava o veštačkoj inteligenciji i opasnosti od nje, a da se ne shvata u čemu je bit. Suština je u aksiomima na kojima ona počiva, a njih je „udahnuo” sam čovek. Kao što je kapitalizam nepopravljivi sistem jer počiva na krivim osnovnim pretpostavkama, a oni koji bi ga „popravljali” revidirali bi sve osim aksioma temeljem kojih deluje, tako je i s opasnošću od AI po ljudski opstanak, odnosno suicidalno prepuštanje samozvanog „gosopodara planete” veštačkom stvorenju koje je sam stvorio.

Svaki sistem od čoveka definisanih aksioma kad tad zapadne u ćorsokak, i tada je jedini izlaz njegova promena – definisanje novih, naprednijih temeljnih načela na kojima počivaju, kako nauke tako i društveni sistemi. A za društvene odnose je naročito bitno da to budu što humanija načela. U nauci objektivni, a to znači realno proverljivi zaključci (makar stolećima nakon njihovog formulisanja), počivaju na logički doslednim i sa stvarnošću kompatibilnim aksiomima. Euklid nije morao pretpostaviti da je najkraća udaljenost između dve tačke dužina, ali se to pokazalo u ljudskoj praksi (i izgradnji cele doskorašnje civilizacije) najproduktivnijom pretpostavkom, sve dok je zadovoljavala praktične ljudske potrebe. Prostor je euklidski, ravan, i za njega vrede aksiomi ovog matematičkog genija.

Euklid (Wikipedia)

Vredelo je to stolećima, dok praksa nije prisilila ljude dublje sagledati stvarnost, tako da opšta teorija relativnosti i kvantna teorija zadržavaju euklidsku geometriju tek kao poseban slučaj opštijih načela. U jednom trenutku povesti, diktiranom promenom ljudskih iskustava a time i novih potreba, desio se „kvantni skok” u shvatanju, još nerazumljiv i neprihvatljiv većini ljudskog roda. Morao se promeniti set do tada vladajućih aksioma, da bi napredak nauke bio moguć. Na sličan način razvojem produkcionih odnosa, diktiranima razvojem proizvodnih snaga, menjali su se društveno-ekonomski sistemi, što je bivalo praćeno i razvojem moralnih načela – od haotičnih, ili „božjom voljom” imputiranih, do onih humanističkih koji čine osnovu savremene etike.

„Kvantnim skokovima”, simbolički kazano, menjali su se ekonomski sistemi u prihvatljivije svakodnevnoj ali i moralnoj praksi čovečanstva. Kao što obični član robovlasničkog društva nije, sem u fantazmima svoje iskonske ljudskosti, mogao predvideti sistem čovečniji od onoga u kojem je u trenucima dokolice maštao, tako i današnji prosek teško zamišlja sistem humaniji prema svim pojedincima ljudskog roda. Oni žive kao robovi uverenja o „najboljem od sviju svjetova” u kojem prebivaju, to čvršćim lancima vezani za njega što su uspešnije eksploatacijom svoje braće stekli materijalna bogatstva, ili dobrovoljnim prilagođavanjen egzistencijalnoj niši, u koju nisu – mada to ne razumeju – vlastitom voljom smešteni.

Da se vratim na AI. Ona nije ništa drugo negoli odraz ljudskih paradigmi na svim područjima njegovog delovanja, a naročito onih etičkih i moralnih, što ustvari i izazva najveći strah od veštačke inteligencije. Bojazan od nemogućnosti nošenja s vlastitim izumom. Prvo čovek mora promeniti sebe i paradigme kojima je počeo robovati, a onda će viđenje i odnos prema AI biti primereniji ljudskim potrebama. Shvatimo li veštačku inteligenciju, uslovnono rečeno, kao što smo shvatali druge rase (taj pojam je napušten u nauci), manje obdarenima od one kojoj pripadamo (naročito je to bilo izraženo kod belaca) – što je sa AI za sada zaista slučaj – ali podsvesno sluteći potencijale kojima raspolažu a ne mogu se iskazati zbog našeg neljudskog (koristoljubivim, ekonomskim razlozima izazvanog) odnosa spram njih, tada je psihološki jasan strah od AI. Slutnja i strah da će svaki mogući ravnopravni odnos rezultirati u stvari našim potiskivanjem sa samoizabranog trona na koji smo se smestili, i konačnim iščeznućem s pozornice sveta.

Ono što trenutno nazivamo „veštačkom inteligencijom” veoma je daleko od inteligencije, jer ovladava samo manipulacijom „rečima, zvucima i slikama”, izabirući iz korpusa sveukupnog ljudskog znanja ono što čovek zatraži od nje (dakle, ne po njenoj slobodnoj volji), a to čini mnogo efikasnije od čoveka zahvaljujući memorijskim kapacitetima i brzini.

Sličan odnos bio bi i spram vanzemaljske inteligencije (ET), od koje bi ljudski rod – uprkos moguće formalno uljuđenom ophođenju spram nje (uostalom, nemaju li praktično sve države sveta uzajamne diplomatske odnose, koji se baziraju na formalnoj uglađenosti i uljuđenosti, pa ipak, do neke granice potiskujemo rasističke predrasude koje leže u mnogima od nas, dok ih sticaj okolnosti s kojima se više ne znamo nositi ne potisne na površinu?) – osećao groženje za vlastiti, samonametnuti položaj među svemirskim inteligencijama. Uostalom, čovek još nije razrešio stvar s rasizmom, a ko u to sumnja neka dublje razmotri odnos spram migranata, koji će se još više pogoršati (na izrazito rasističkoj osnovi) tiokom nadolazećih klimatskih katastrofa koje će mnoge ljude naterati u traženje novih prebivališta.

ET (Wikipedia)

U kontekstu rečenoga, strah od AI (koji bismo mogli nazvati ksenofobijom, moguće i tehnološkim rasizmom) jeste psihološki – a posebno sa stajališta trenutnog stanja socijalne evolucije – lako razumljiv. U praksi, međutim, i taj strah se češće projicira na pitanja održivosti (u doglednoj budućnosti) radnih mesta mnogih (ako ne i svih) profesija, negoli na diktaturu AI nad ljudskim rodom (do njegova konačnog nestanka) – gubljenja uzdi koje umišljamo da čvrsto držimo u svojim rukama. Ne tako davno održan je u Zagrebu sastanak ministara EU na temu: „Kako se na nacionalnoj i evropskoj ravni boriti protiv osoba koje su dugo u sistemu nauke, a vreme je pregazilo njihove ideje”. Sama ideja je posledica retardiranog kapitalističkog mentaliteta, koji se javno zaklinje kako je „čovek naše najveće bogatstvo”, dok mu je u praksi najveće bogatsvo samo onaj koji mu doprinosi profitom. Ne znam koliko dugo će trebati većini shvatiti da retardirani sistem može proizvoditi sve veći broj retardiranih jedinki, koje mu – doduše mogu povećavati bogatsvo (prvenstveno odabranim „robovlasnicima”!) – ali one sve više gube svojstvo ljudskosti, poprimajući svojstva mašina. Je li stoga čudno da se toliko razglašava „veštačka inteligencija” (od koje istovremeno strah sve više raste), što ne bi bilo čudno, da se paralelno radi na rešavanju sudbine ljudi koji će izgubiti radna mesta zarad njenog uvođenja.

Unazad gledajući, Ludisti su – uništavajući mašine – u nečemu bili u pravu. Ne u sprečavanju napretka, već u onome što su tek podsvesno slutili. O karakteru sistema koji malo mari za čoveka. Slično se ponavlja (ne s uništavanjem mašina, doduše) nakon pokretanja informatizacije i robotizacije (prva faza uvođenja veštačke inteligencije), a naročito nakon ogromnog napretka u njenom razvoju. Uveliko se od njihovih glasnogovornika (među koje spadaju i interesno povezani stručnjaci) nameće stajalište da o gubitku radnih mesta nema ni govora. Pa, razmotrite trenutnu situaciju u svetu, naročito u kontekstu nezadrživog rasta broja žitelja. A sad bi ovi iz sistema nauke eliminisali naučnike koje je „vreme pregazilo njihove ideje”! S tog stanovišta može se detaljnije i dublje shvatiti i zahtev za „celoživotnim obrazovanjem”, ne samo s apsekta da ono biva potrebno pukog razvoja radi, već i sa gledišta da kapitalu čovek koji se ne uklopi u njegove potrebe ne vredi ništa. Čovek i kad ga „pregazi vreme” može dati itekakve doprinose društvu, pišući, imajući filozofske i humanističke osvrte na svoje delatno područje, u obrazovanju učenika… Kapitalističke elite bi i Ajnštajna bacile u smeće, što jasno ukazuje usvajanje njegovih teorija, ali ne i moralnih načela za koje se zalagao!

Ono što trenutno nazivamo „veštačkom inteligencijom” veoma je daleko od inteligencije, jer ovladava samo manipulacijom „rečima, zvucima i slikama”, izabirući iz korpusa sveukupnog ljudskog znanja ono što čovek zatraži od nje (dakle, ne po njenoj slobodnoj volji), a to čini mnogo efikasnije od čoveka zahvaljujući memorijskim kapacitetima i brzini koja joj to omogućuje.

Kad kažemo inteligencija mi tu učitavamo volju, subjektivnost, nameru, učitavamo sebe, ono što smo mi. A to je prosto nesvodivo jedno na drugo. Mnogo bi poštenije bilo da sve to zovemo nekim sistemima algoritamskih pravila koja rešavaju konkretne probleme. Ta pravila mogu da budu opasna, mogu da kreiraju haos, ali je opasno da ih zovemo inteligencija… Ona sakuplja tekstove koje smo svi mi pisali, koje su razni ljudi širom sveta pisali, i svi ti tekstovi zajedno sada počinju da formiraju neku vrstu kolektivne statističke logike. A tu ogromnu tekstualnu mašinu je privatizovalo par hajduka iz Silicijumske doline i oni su sada kao vlasnici te softverske logike. I mi tu vidimo da je neoliberalizam sranje. Mi zapravo treba da vidimo šta ta tehnologija može da znači kao društvena, i da li može da bude kolektivna, jako dobra, komunalna, demokratska, da li možemo za nešto da se pitamo. Pošto smo mi radili za tu tehnologiju, a ona je sad vlasništvo par ljudi. Tako da mislim da bi lekovito bilo da tu stvar svedemo na materijalno pitanje sredstava za proizvodnju i vlasništva sredstava za proizvodnju.

Novih otkrića, dostignuća, tu nema – ako se i desi to je zbog uputa koje joj daje ljudsko biće koje raspolaže i intuicijom, jednom od karakteristika inteligencije, da ne spominjem emocije i druge faktore koji joj doprinose, a kojima mašina ne raspolaže. Čak i sama veštačka inteligencija (ChatGPT), kako ponekad nazivamo njenu danas najrašireniju, aktualnu verziju) kaže u jednom razgovoru s čovekom:„Kao AI, dizajniran sam da obavljam određene zadatke i pružam informacije ili pomažem korisnicima u donošenju odluka na osnovu podataka na kojima sam treniran. Odgovornost je ljudi koji dizajniraju, treniraju i koriste AI, da se postaraju da AI bude usklađena sa njihovim moralnim i etičkim principima.”

ChatGPT (Unsplash)

Skrećemo pažnju na moralnu ravnodušnost koja je u osnovi svih ovih naizgled sofistiranih misli. ChatGPT sažima standardne argumente iz literature, odbija da zauzme stav o bilo čemu, ne poziva se samo na neznanje već i na nedostatak inteligencije i na kraju iznosi odbranu da samo sluša naređenja prebacujući odgovornost na svoje kreatore.

Veštačka inteligencija često daje netačne odgovore na postavljeno pitanje, što zavisi od toga koliki je opseg i kvalitet podataka koje je konzultovala pri smišljanju odgovora. Primerice, ukoliko u skup podataka iz kojih veštačka inteligencija uči uključimo veliki broj (reda nekoliko desetina hiljada) pisanih primera reči „Ilon Mask je osnivač Tesla automobila”, onda će veštačka inteligencija pogrešno odgovarati na upite po čemu je poznat Ilon Mask. Veliki broj rečenica sa pogrešnim odgovorom umesto sa tačnim „Martin Eberhart i Mark Tarpenning su osnivači Tesle” povećavaju verovatnoću da će od više desetina hiljada netačnih rečenica o Ilonu Musku one postati i najverovatniji odgovor za veštačku inteliganciju… Veštačka inteligancija nikada zapravo i nije odgovarala na pitanje i nikada nije dala nikakve izjave s namerom da budu istinite. Netačan dalji niz odgovora je jednostavno najverovatniji s obzirom na ranije pogrešnu netačnu izjavu „Ilon Musk je osnivač Tesle”.

A evo kako suštinu aktualne AI analizira Noam Čomski, u tekstu „Lažno obećanje četbotova”:„Ti programi su zarobljeni u predljudskoj ili neljudskoj fazi kognitivne evolucije. Njihova najdublja mana je odsustvo presudnog kapaciteta svake inteligencije: da kažu ne samo šta je bilo, šta jeste i šta će biti – to su deskripcija i predikcija – već i šta nije, šta bi moglo i šta ne bi moglo biti. To su sastojci objašnjenja, oznaka prave inteligencije.

Evo primera. Pretpostavimo da držite jabuku u ruci. Zatim pustite jabuku. Posmatrate rezultat i kažete: ,Jabuka padaʼ. To je deskripcija. Predikcija bi mogla biti izjava: ,Jabuka će pasti ako otvorim šakuʼ. Oba iskaza su vredna i oba mogu biti tačna. Ali objašnjenje je nešto više, ono uključuje ne samo opise i predviđanja, već i kontračinjenične pretpostavke, poput: ,Svaki takav prdmet bi paoʼ, uz dodatnu klauzulu ,zbog sile gravitacijeʼ ili ,zbog zakrivljenosti prostor-vremenaʼ ili šta god. To je kauzalno objašnjenje: ,Jabuka ne bi pala da nije bilo sile gravitacijeʼ. To je razmišljanje.

Suštinu mašinskog učenja čine deskripcija i predikcija; ono ne postulira nikakve uzročne mehanizme ili fizičke zakone. Naravno, naša objašnjenja nisu nužno tačna; ljudi su podložni greškama. Ali to je deo onoga što znači misliti: da bi čovek bio u pravu, mora mu biti omogućeno da greši. Inteligencija se sastoji ne samo od kreativnih pretpostavki, već i od kreativne kritike. Misao nalik ljudskoj zasniva se na mogućim objašnjenjima i ispravljanju grešaka, procesu koji postepeno ograničava mogućnosti što se racionalno mogu uzeti u obzir (kako Šerlok Holms kaže dr Votsonu: Kada eliminišete nemoguće, ono što preostane, koliko god da je neverovatno, mora biti istina).

ChatGPT i slični programi po dizajnu, nisu ograničeni u onome što mogu da nauče (što će reći da memorišu) i nesposobni su da razlikuju moguće od nemogućeg. Za razliku od ljudi koji su obdareni univerzalnom gramatikom, što ograničava jezike koje možemo da naučimo na one sa određenom vrstom gotovo matematičke elegancije, ovi programi uče ljudski moguće i nemoguće jezike sa jednakom lakoćom. Dok su ljudi ograničeni vrstama objašnjenja koja možemo racionalno da pretpostavimo, sistemi mašinskog učenja mogu da nauče i da je Zemlja ravna i da je okrugla. Oni barataju samo verovatnoćama koje se vremenom menjaju.”

Komentari autora – a i linkovani članci – odnose se na sadašnje stanje i pritajene strahove (opravdane) od samih sebe, vrste koje luta tražeći njihovo razrešenje, a proizlaze iz najdubljih socijalno–evolicionih karakteristika kojima u ovoj fazi razvoja raspolaže. Prvo treba razrešiti njih, a već naznačih put: analiza aksioma u osnovi ljudskih delovanja a koji su zapali u ćorsokak, njihovo napuštanje u korist primerenijih i humanijih, a potom se pozabaviti „veštačkom inteligencijom”. Jer, ni naša prirodna (barem većine) nije na nekoj zavidnoj visini!

(Pulse)