Разлог за израду Бојовићеве „Биобиблиографије”, Добрило Аранитовић, српски библиограф од угледа у струци, али и поливалентних знања, пронашао је у чињеници да је реч не само о веома плодном аутору, већ и по дометима, незаобилазног у српској и европској књижевности и историографији.
Весна Башић
У нашој савременој библиографској пракси све је видљивије присуство персоналних библиографија, а њиховим објављивањем трајно се осветљавају мање видљива места у историји српске књижевности и културе.
Разлог за израду Бојовићеве „Биобиблиографије”, Добрило Аранитовић, српски библиограф од угледа у струци, али и поливалентних знања, пронашао је у чињеници да је реч не само о веома плодном аутору, већ и по дометима, незаобилазног у српској и европској књижевности и историографији. Осим стручних, научних, прегледних и оригиналних радова, Бојовић се остварио и као врстан историчар српског језика и књижевности средњег века, како у монографским тако и у серијским публикацијама; аутор је научних студија у периодичним публикацијама, тематским зборницима, а и предговора и поговора у књигама водећих европских слависта и византолога; писао је и о бројним издањима угледних европских научника, филолога, византолога, медиевиста и историчара, универзитетских професора, публициста и угледних књижевника; осим тога, преводилац је, приређивач, стручни редактор превода и уредник капиталних издања на француском и другим страним језицима и угледних славистичких часописа; рецензент је најважнијих дела и бројних књига српских и француских аутора, балканолога, византолога, а о његовом делу написан је велики број научних критика, приказа и оцена.
Професорове књиге објавили су елитни француски издавачи, јер је реч о аутору чија су дела, саставни део француске историје језика, писма, књижевности и културе у европским оквирима. Историја и живот Српске православне цркве, житија црквених великодостојника – савременика, и други текстови сакралне провенијенције, чине посебно поглавље у професоровом животу, о чему сведоче библиографске јединице у књизи пред нама. Бошко Бојовић, активно учествује у савременим књижевним, историјским, социолошким, медијским, уметничким и политичким токовима.
На основу доступне грађе, може се закључити да Бојовићево дело није вредновано онако како то заслужује. С обзиром на дугогодишњу присутност на југословенској, а потом, након распада Југославије и на српској сцени, као и на обим те присутности, с жаљењем се може констатовати да до данас није објављен ниједан зборник радова о његовом стваралаштву. Само селективне библиографије, без дубље анализе и вредносних судова.
Добрило Аранитовић је први успео да обухвати професорово волуминузно дело, и то савесно, акрибично, узорно и високо стручно. Осим тога, према типологији библиографија, ова је приређена аналитички, што је у српској библиографској пракси, реткост.
Пошто је реч о живом аутору, његова помоћ при идентификацији и проналажењу грађе била је велика, али не и довољна. Добрило Аранитовић је морао да залази и на маргине и мање доступне путеве књига у линеарном или електронском облику, као и да упорно претражује националне и европске библиотечке базе, будући да је професорова скромност стајала међу нама, као камен спотицања. Међутим, Добрило је успео истраживачким радом, а затим детаљним описима грађе, да савлада професорово словно здање. Зато можемо да закључимо да је ова библиографија, на тај начин обогатила и информационо поље српских библиографа новим сазнањима и новим увидима у продукцију рецентних публикација свих типова, не само код нас, него и у Европи. Омогућила је и стицање ширег увида у текућу књижевну и ширу медијску сцену.
До неких од публикација није се могло доћи. Пошто је библиографија урађена de visu, могло се закључити и то, да је сећање варљиво; незамењиву помоћ при идентификацији текстова пружио је професор који је захваљујући бројним познанствима и пријатељствима долазио до потребних информација или публикација до којих се није могло доћи у нашим библиотекама; помоћ у идентификацији појединих књига или студија, пружиле су колеге из Матице српске и Народне библиотеке Србије, а и Националне и свеучилишне књижнице у Загребу и Француске националне библиотеке у Паризу.
На крају, али не мање важно. Само онај човек који у вери и нади прима Бога као првог и јединог Творца неба и земље, и свега видљивог и невидљивог, и који тек онда, надахнут Божијом љубављу, може слободно да ствара таква дела која трају и која ће трајати и с ове и с оне стране. Само дела љубави остају.
Тако је у својим књигама писао сомборски и београдски ђак, сорбонски професор, а пописао, саставио и описао у овој књизи – после књигâ, стварни епски јунак из Црне Горе, Добрило Аранитовић, јер само написана реч остаје. Родна реч.
