Природна пурпурна боја је столећима била симбол племства, краљева и свештеника. Тај обичај почиње од владара Феникије, краља Феникса. Након што је од Херакла добио пурпурни плашт на поклон, он је наредио да будући владари морају носити ту боју као краљевски симбол.
„Пурпур – краљевска боја изазива у људима велику радост. Оку је потребна је као што му је потребна светлост. Сетимо се само осећаја усхита када у тмурном дану сунце обасја тек део крајолика и покаже његове боје… Свака боја производи посебан утисак на ум и тако се истовремено обраћа оку и осећајима. Отуда следи да се боја може користити за одређене моралне и естетске циљеве.”
Јохан Волфганг фон
Гете, „Учење о бојама”
Природна пурпурна боја је столећима била симбол племства, краљева и свештеника. Тај обичај почиње од владара Феникије, краља Феникса. Након што је од Херакла добио пурпурни плашт на поклон, он је наредио да будући владари морају носити ту боју као краљевски симбол. Тај исти краљевски стандард вредео је и у Египту, Персији, Риму и Византији.
Управо је Феникија1 била средиште античке производње пурпура. Феничанска култура доживела је врхунац око 1000. године пре Христа, а производња пурпура цветала је у заљеву на самом истоку Средоземног мора, у граду Тиру, који се налази у данашњем Либану. Тамо се још 1600. године пре Христа производио тзв. тирски пурпур, краљевска пурпурна боја, која се добијала од слузи бодљикавог морског пужа волка, тачније двије врсте честе у Средоземном мору: Murex brandaris и Murex trunculus. Назив је добио по роговима, налик на воловске, а тајна пурпурне боје крије се у његовој хипобранхијалној жлезди. Она излучује мало жућкастог желатина, која на ваздуху и сунцу за пар дана постаје пурпуран.
Плиније Старији, римски историчар и научник, оставио је упутство: најбоље их је ловити пре изласка Сиријуса или мало пре почетка пролећа. За грам чисте боје било је потребно око 8.000 пужева. Kроз историју су и други народи производили пурпур, но нису успели постићи такву лепоту и постојаност боје. Феничани су очито у правој мери користили сунчеву светлост, а сматра се да су владали тајним хемијским знањима. У Европу је ова боја стигла морским путем, надовезујући се на Пут свиле. Падом Римског царства смањена је и употреба пурпура из Тир, а велика производња престала падом Kонстантинопоља 1453. године.
Постоје записи да је Минојска цивилизација са Kрита ову боју користила око две хиљаде година пре Христа. Надаље, и мексички староседеоци, посебно Микстеци, тканине су бојили излучевинама пужа Purpula patula pansa, сродника пужа из Тира. И док су Тирци убијали мекушце, што се закључује по гомили празних пужевских кућица које потичу из тог времена, Микстеци су им само узимали слуз. Лагано би дунули у пужа, а он би излучио драгоцену текућину директно на тканину након чега би га вратили у море.
Да би спречили њихово истребљење, нису их узнемиравали за време размножавања. Људи који су се бавили бојењем тканина, одлазили би до залива Хуатулка, где су станишта пужева, од октобра до марта. Ради спречавања прекомерног искоришћавања пужева, 1985. године је одлучено да се добијање боје дозволи само староседеоцима на традиционалан начин. Током шпанског освајања Средње и Јужне Америке тканине обојене пурпуром стигле су у Европу. Европљанима се посебно допала постојаност боје, а и чињеница да изгледа лепше кад се тканина опере и да није потребно користити средство за учвршћивање боје.
Дарије I
Пурпур су опевали велики антички и римски писци. Тако Хомер пише о лепоти одеће коју је Парис донео из Феникије, а Вергилије у Енеиди приказује тројанског јунака Енеја обученог у хаљину пурпурне боје. Спомиње се и у „Библији”. У „Старом завету” Бог Мојсију наређује да завесе у његовом храму морају бити од пурпура или гримиза. Свете хаље високог свештеника Арона, као и храмови краља Соломона и Хералда у Јерусалиму, такође су биле пурпурне, а помињу се и пужеви од којих се добијала та боја – Hexaplex trunculus.
У „Новом завету” је налазимо у Исусовој причи о Лазару и богаташу који је одевен у пурпурну одећу. Византијска уметност је снажно обојена пурпуром. На мозаицима у Равенни, који приказују цара Јустинијана и царицу Теодору с посланицима, може се одредити статус сваке особе према количини пурпура на одећи. Папа Павле II је 1464. године увео „кардиналску пурпурну” – то је прва јарка боја у употреби од почетка средњег века. За својеврсни статусни симбол ове боје засигурно је заслужна била и њена цена. Некада је цена одеће увелико зависила од боје, а пурпур је био на самом врху.
Kарло Велики
Пурпурна боја је у основи комбинација плаве и црвене: нијанса између магенте (фуксије) и љубичасте. Понекад се користи као синоним за гримиз, но гримиз је црвена нијанса. Док већина боја избледи у сумрак, пурпурна постане тамнија, а у току најјаче сунчеве светлости постане светлија и интензивнија. У прошлости се веровало да интензитет пурпурне нијансе постаје временом све израженији, јер пурпур настаје оксидацијом па не бледи излагањем сунцу или испирањем. У време кад су боје биле непостојане, пурпурна је постала симбол вечности. Уз то, тканини је помагала да задржи мирис који је одређена особа користила па се, примерице, издалека могло знати да се у близини налази височанство.
Посебност су јој умањиле синтетске боје и пигменти. Хемијско рођење индустрије синтетичких боја се може пратити од открића анилина – базе пурпурне боје, коју је открио Вилијам Х. Перкин 1856. године у потрази за леком против маларије. Тај енглески хемичар пурпурну боју је учинио доступном свима.
Занимљива су истраживања два велика истраживача новијег доба, Исака Њутна и Јохана Гетеа. Њутн је 1676. године открио спектар боја разломивши белу светлост у тространој призми. Седам боја спектра је спојио у круг и добио неприродан прелаз између плаве и црвене боје. Ту је додао осму боју – пурпурну, називајући је екстраспектралном. Гете је 1810. године објавио „Учење о бојама”, плод истраживања на којем је радио четрдесет година. Из те опширне и систематичне књиге вреди издвојити круг боја, којим се настоји представити духовни принцип свих боја.
У њему су боје подељене према симболичким и психолошким квалитетима и творе круг према одређеним законитостима и међусобним односима. Док темељ тог круга представља зелена боја, коју Гете приписује земљи, на другој страни круга, у његовом зениту, налази се пурпурна боја као врхунац, кулминација унутар круга боја, последица природног степеновања. Према Гетеу, она представља највиши духовни принцип међу бојама; завршетак дугог процеса оплемењивања и зато је то боја духовног владара. Она у исто време изражава озбиљност и достојанство, благост и милост – другим речима, значај духовног достојанственика. „Kао што интонација даје боју изговореној речи, боја даје духовно остварен тон облику”, каже швајцарски сликар и ликовни педагог Јоханес Итен (1888-1967) у свом делу „Уметност боје”.
Пурпурна боја се у кинеској традицији везује уа владара, али и за поларну звезду, Северњачу, на кинеском Ziwei (Пурпурна звезда), која је пребивалиште небеског цара, владара неба. Земаљски пандан поларне звезде био је Забрањени град, престоница земаљског цара.
Стари народи су боје користили као снагу за изражавање унутрашњих садржаја и симболичких вредности. Итен, који је проучавао боје са филозофског, религијског, психолошког и физичког гледишта, пише: „Боја је живот, свет без боја деловао би мртво… Данашње занимање за боје готово је искључиво оптичко-материјалне природе и не почива на спознајно-емотивном доживљају… Најдубља тајна о деловању боја измиче појмовној формулацији, она остаје недоступна чак и оку, јер ју је могуће сагледати само срцем.”
1Феникија – од грч. Phoiniki = пурпурна земља. Назив Феникија потиче од Грка, а сами становници су своју земљу звали Kанаан.
(Нова Акропола)
