БРОЈ 137 У НАСТАНКУ ЖИВОТА

Бог се коцка, али у коцкице је уметнуо тегиће који често пресуде. Наш задатак је да их откријемо без разарања коцкица. Овај текст је инспирисан дивном причом коју исприча Лион Ледерман у својој књизи „Божија честица”.

Иван Николић

Славни аустријски математичар и физичар Волфганг Паули који после смрти оде кроз рајске двери, а пошто је за живота био тако славан научник, дозволе му да посети Бога: „Паули, теби је допуштено једно питање. Шта желиш знати?” Паули сместа постави питање на које је тешким али узалудним напором покушавао наћи одговор током десет последњих година свог живота: „Зашто алфа износи 1/137?” Бог са осмехом дохвати креду и поче писати по једној школској табли једначине. После неколико минута окрене се Паулију који само одмахне руком и рече: „То је погрешно”.

Запањујуће је да константа 137 обједињује
У себи језгро електромагнетизма (електрон),
језгро теорије релативности (брзина
светлости) и језгро квантне механике
(Планкова константа).

Волфганг Паули је, истина, био опседнут бројем 137 и провео је безбројне сате размишљајући о његовом смислу и значају. Није га та загонетка престала мучити буквално до саме смрти. Кад је један асистент дошао да га посети у болничкој соби у којој је био смештен уочи кобне операције, приметио је да је лежао и проводио последњи дан свог живота у соби 137.

Волфганг Паули

Живот извире из тајне рађања, а увире у тајну нестајања. Најјача људска тежња је тежња за смисленим повезивањем тих тајни. Њих одгонетати је изазов и увек остајемо без коначног одговора. Шта је излаз, чуђење с погледом у звезде?

Чист број 137 је вредност нечега што се зове константа фине структуре: α=1/137. Тај број изражава вероватноћу да ће један електрон емитовати или апсорбовати фотон. Ова константа се добија ако узмемо квадрат наелектрисања електрона и поделимо га са производом Планкове (Макс) константе и брзине светлости.

Да бисмо разумели како Универзум
функционише, морамо разумети да
ли су фундаменталне природне
константе стварно константе или је
допуштена нека слобода варијација
унутар нашег Универзума.

Запањујуће је да константа 137 обједињује у себи језгро електромагнетизма (електрон), језгро теорије релативности (брзину светлости) и језгро квантне механике (Планкову константу). Неразумевање фундаменталних природних константи нам указује да је Стандардни модел далеко од комплетне физичке теорије. Под фундаменталним природним константама сматрају се ове три: е (наелектрисање), h (Планкова) и c (брзина светлости у вакууму). Логична претпоставка: ако је једна од њих променљива, онда је такође променљива барем још једна од преостале две.

Да бисмо разумели како Универзум функционише, морамо разумети да ли су фундаменталне природне константе стварно константе или је допуштена нека слобода варијација унутар нашег Универзума.

Све се мења, изузев…
У природи се све непрестано креће, преображава, трансформише и мења. Овај процес важи како за микро тако и за макро свет. Можемо приметити да ништа не настаје само од себе, а да у себи садржи и узрок промене (Геделова теорема). Сва природна кретања су међусобно повезана општом карактеристиком промене, темељом постојања битка који је просторно-временски атрибуиран.

Сва појавност или промена објективног света настаје као последица промене неке претходне појавности која је проистекла из неке друге појавности из прабитка. Ово је процес промене промене или, математичким жаргоном говорећи, извод извода вишег реда; и он је фундаменталан, али није примарнији од самог процеса каузалности.

Принцип промене морамо прихватити као основ за рационално посматрање и схватање природних кретања. Кључна загонетка није постојање, већ настајање. Е сад, кад бисмо се задубили у сам појам промене који повезује две појавности, запазили бисмо да је и сама промена процес настајања и нестајања. Сам тај процес у себи садржи релације које су детерминисане, односно условљене природним константама. Може се навести безброј примера у променама стања и извести општи закључак да константност тих трансформација никако није случајна.

Случајност тумачимо као супротност нужности. Случај схватамо као појаву која није дефинисана у процесу кретања и она се јавља као секундарна промена која ремети каузалне односе у процесу. Случајност је очита у објективном Њутновом (Исак) свету. Дување ветра, кристализација, кретање молекула воде која се обрушава низ водопад итд. Када бисмо одстранили случајне процесе, тада би каузални закони у свим и вечним процесима давали увек исте резултате; у том случају бисмо укинули принцип слободе неодређености.

Како је могуће да увек добијемо исте
резултате? Промене које се дешавају у
прошлости дешаваће се и у будућности,
ако се створе исти услови.

Занимљиво је приметити да код природних константи као темељних појмова следи да су оне дате у чистом облику, без потребе било каквих занемаривања „случајних” околности. Односно оне поседују независност и имају чисту атрибутивност нужности довољне саме по себи. Насупрот принципу неодређености, константе су саме по себи голе, чисте и нужне, али неизрачунљиве. Оне су темељни фактори процеса каузалности.

Најпознатија математичка константа

Суштина проблема јесте налажење одговора на једно фундаментално и важно питање: Одакле потичу релације које делују у каузалним процесима узрочно-последичних веза? Како је могуће да увек добијемо исте резултате? Промене које се дешавају у прошлости дешаваће се и у будућности, ако се створе исти услови.

Основе свих ткања
Одговор: па из константи које су темељи каузалних процеса и држе све узрочно-последичне везе у свом домену!

Константе су основа свих ткања у
појавним процесима. Нема доказа да су
оне вечне и непроменљиве, али је сигурно
да се њихови међусобни односи не мењају
и држе се у сталној сразмери која гарантује
постојаност и хармонију Универзума?!

Можемо слободно тврдити да је такав процес нужан и да је под контролом природних константи које одређују даљи ток тих трансформација. Овде се мисли да константе не могу бити другачије него што јесу, јер су оне основе бивства, да њих нема не би било ни поретка. „Свет овај, исти за све, није створио ниједан бог и ниједан човек, него је увек био и јесте и биће ватра вечно жива, која се с мером пали и с мером гаси”. (Хераклит).

Хераклит из Ефеса

Константе су основа свих ткања у појавним процесима. Нема доказа да су оне вечне и непроменљиве, али је сигурно да се њихови међусобни односи не мењају и држе се у сталној сразмери која гарантује постојаност и хармонију Универзума?! Данас је то преовлађујући став у научним круговима.

Арнолф Зомерфелд (Википедија)

Арнолд Зомерфелд је примето да брзина електрона док се креће унутар водониковог атома износи један значајан део брзине светлости, око 1/3, што значи да се понашање електрона мора посматрати са становишта Ајнштајнове (Алберт) теорије релативитета. Да би овај свој рачун довео до краја, он је увео нову скраћеницу α. Низ константи које су се јављале у једначини 2πе2h/c кад се среде добије се чист реалан број α=1/137.

Константа фине структуре

Али у последње време све што пристиже већи број података о стању у макро и микро размерама, све више сумњамо у константност константи. Има значајан број научника који отворено сумњају у апсолутне вредности константи. Све више се тврди да константа фине структуре α варира и да је управо зависна од квадрата растојања и места мерења.

Данас преовлађује мишљење да су
баш константе богомдане и савршено
подешене да се омогући постојање живота.

Уколико би се то доказало, темељи физике би се довели у озбиљну сумњу. Данас преовлађује мишљење да су баш константе богомдане и савршено подешене да се омогући постојање живота. Ако мерења константе фине структуре α показују одступања и имају различите вредности на различитим местима мерења, онда тај проблем не можемо игнорисати. Када би се утврдило да ли је временска вероватноћа α константе променљива, код емитовања или апсорбовања фотона, при преласку са једног енергетског нивоа на други у атому, онда би она имала различите вредности и у различитим областима универзума.

Живот (не)могућ
Сада се намеће и философско питање: Како је настао живот? Варијације α константе онемогућава да се живот појави. Једноставно не може да се појави.

Алфа константа повезује три најважније природне константе – квант наелектрисања, Планкову константу и брзину светлости. Ако алфа константа варира, односно ако једна од три константе варира, у том случају, настанак живота је немогућ у том делу Универзума. Изгледа превише случајно да би било могуће. Однос константи треба да буде стабилан да би настале звезде, планете и живот. Ако су ове претпоставке тачне да фундаменталне константе варирају, можемо извући закључак да ми живимо у делу Универзума где су оне стабилне и омогућавају живот. У другим деловима Универзума где константе варирају настанак живота није могућ.

Хармонија човека и Универзума

Антропски принцип говори да све те релативности дају могућност неопходне за наш живот, зато константа фине структуре има вредност коју има: стабилна материја, а самим тим и живот и интелигентна бића, не би могли настати да је њена вредност другачија. На пример, да се константа α промени за 4%, звездана фузија не би произвела угљеник, тако да живот на бази угљеника не би био могућ. Да је α > 0,1, звездана фузија била би немогућа и ниједно место у свемиру не би било довољно топло за живот као што га знамо.

Скривени тегићи у коцкицама, наведени на почетку текста, које Бог баца при коцкању су, управо, закони који темеље видљиву извесност и на њих не можемо уложити жалбу. Треба то све још проверити и упоредити податке прикупљене из далеких делова Универзума са резултатима добијеним из лабораторијских експеримената. Предстојеће време ће још више ово питање наметнути научном свету.