Какогод да буде, људи више неће постојати на Земљи. Наша планета, наиме, има властити живот који ће се наставити – са нама или без нас.
Проф. др Момчило Б. Ђорђевић
Уколико бисмо могли посетити Земљу у далекој будућности, једва да бисми је препознали, према писању Теда Нилса у књизи „Десет милијарди година живота наше планете”.
Видели бисмо да су се континенти сударили једни с другимна и да су образовали гигантске суперконтиненте, окружене глобалним океаном. Океан је турбулентан на површини, а у дубини миран, има мало кисеоника и хранљивих материја.
Удари астероида, ратови и болести довели су нестанка људи и готово свих других животињских врст које данас знамо.
Уколико Атлантски океан
настави да се шири, Америка
ће на крају ударити у Азију.
Појава суперконтинената није никаква новост на Земљи, а нећи бити ни последња. Геолози сматрају да је њихово померање циклично, да се сваких 500 до 700 милиона година међусобно сударају. Поновно раздвајање траје три пута дуже него обилажење нашег Соларног система око центра галаксије.
Континети се крећу због кружног кретања Земљине овојнице, тик испод главних тектонских плоча. Тамо где се две сударе, једна иде горе, а друга се подвлачи (субдукција). На другом крају планете то доводи до пуцања Земљине коре, после чега се као гејзир појављује лава која постепено затвари пукотину.
На тај начин се дно океана непрестано отвара и затвара, а како су континенти створени од стена знатно мање густине него океанско дно, одржавају се на површини и не подлежу субдукцији. Континети одржавају свој облик по неколико стотина милиона година клизећи равномерно и неприметмно по површини планете. Колизија је неизбежна, тако се спајају и обликују суперконтиненте.
Ако погледамао данашње континенте, можемо видети да постоје две преовлађујуће могућности за њихове сударе и спајање. Уколико Атлантски океан настави да се шири, Америка ће на крају ударити у Азију. Алтернатива је да се зона субдукције отвори и повуче наниже окенаско дно, што би натерало Америку и Европу да се приближе и, можда, споје. Тако би се поново створила Пангеа.
Клима суперконтинената је веома неповољна. Пошто томе претходи тзв. вулканска фаза, атмосфера је препуна угљен-диоксида, а топла вода на површини океана узрокује хипероркане. Такво невреме на површини од више хиљада километара у пречнику, са силином дувања 50 одсто већом од најјачих оркана, уништава све пред собом јер брзина ветра премашује 400 километара на сат.
Какогод да буде, људи више неће постојати на Земљи. Наша планета, наиме, има властити живот који ће се наставити – са нама или без нас.
