АРГУСОВ ПОГЛЕД

БУДУЋНОСТ КОРОНАВИРУСА

Илустрација (Pixabay)

Kао што је често случај, за нагађања о неизвесној будућности ваља се вратити у прошлост. Kако је почела драма са вирусом корона познатим као SARS-COV-2 и њиме изазваном болешћу, названом ковид-19 (значење скраћенице је: коронавирусна болест настала 2019)?


Проф. др Зоран Радовановић

Постоје две могућности.

По аналогији са тешким и блискоисточним респираторним синдромом (SARS-ом и MERS-ом), нови вирус је могао да се пренесе са слепих мишева на неког прелазног домаћина – попут цибетке, врсте дивље мачке с великим репом (SARS), односно камиле (MERS) – да ту еволуира у облик способан да наруши здравље човека и да се онда пренесе на њега.

Подједнако је вероватно да је узрочник, као доброћудан вирус, прешао баријеру између животиња и људи, било директно са љускара (по англосрпском названим панголин), било преко цибетке или ласице, па да је временом, преносећи се са човека на човека, стекао своја патогена својства.

Друга алтернатива даје светлије перспективе за искорењивање нове коронавирусне болести, јер је мало вероватно да у догледно време исти сој вируса корона, доспевши у људски организам, мутира на идентичан начин.

По свој прилици, болест не оставља хронично клицоноштво, али се не зна тачно дужина заразности (изгледа да варира у широком распону), па је у многим срединама налаз два узастопна негативна бриса из горњег дела ждрела критеријум за отпуштање из болнице.

Противепидемијска борба има, међутим, смисла и у првом случају, будући да је важно сузбити садашњу пандемију, уз спремност за суочавање са дивљим, за човека патогеним вирусом када (и ако) следећи пут погоди човека. Неизвесно је за које ће се животиње показати да су пријемчиве за нови вирус. Уз енергичну акцију, SARS је нестао зато што цибетка живи у дивљини, а MERS се одржава (срећом, на ниском нивоу, захваљујући ограниченој преносивости узрочника), јер је камила на Блиском истоку домаћа животиња.

Пресудан је и низ других чинилаца. По свој прилици, болест не оставља хронично клицоноштво, али се не зна тачно дужина заразности (изгледа да варира у широком распону), па је у многим срединама налаз два узастопна негативна бриса из горњег дела ждрела критеријум за отпуштање из болнице.

Онеспокојава, додуше, сазнање да и поред одсуства вируса траженог на описани начин, он може још релативно дуго да буде присутан у испљувку и столици, мада нема доказа да је та чињеница значајна за преношење заразе.

Добро је што су познати основни путеви ширења болести – капљице и (релативно свеже) загађени предмети. Нађене су клице на, рецимо, клима уређају у соби болесника, што указује на улогу аеросола.

Његов значај је мали због великог разређења вируса у ваздуху (сматра се да једна или две клице нису довољне за оболевање), осим за здравствене раднике ангажоване на респираторима. Тада се под притиском кисеоника распршује велики облак микронски ситних честица слузи болесника.

Неповољна околност је што човек почиње да сеје клице и дан-два пре оболевања, а напоре сузбијања још знатно више отежава податак да међу многим особама зараза протиче неприметно или са минималним симптомима. Искуство са брода „Дијамантска принцеза показује да половина путника с позитивним налазом није имала никакве знаке и симптоме болести.


Илустрација (Pixabay)

Такви извори заразе не сеју много клица, јер не кијају и не кашљу, али су опасни због своје мобилности и незнања да представљају опасност за друге.

Ту је и информација о смртности од 2 до 4 одсто. Стварни проценат умрлих у односу на све заражене је далеко, можда десетоструко мањи, али је значај нове болести у закону великих бројева. Овај аутор је процењивао да ће ковид-19 постати сезонска болест и да ће се ендемски одржавати, попут грипа, када током једне или две сезоне прокуженост достигне 60 посто. Нека предвиђања постављају лествицу много више – на 70 (Немци) или чак 80 одсто (Британци). То за земљу од, рецимо, 10 милиона становника значи петнаестак хиљада умрлих. Свима нам је зато циљ да се оболевање одлаже до проналаска и масовне примене вакцине.

Kако се ми котирамо у односу на Италију и Шпанију? Предности су нам следеће: a) реаговали смо хитрије од њих; b) мере се поштују много више него тамо, и c) залазимо у топлији период, што ће вирусу вероватно отежати преношење. Дакле, вероватно је да ће, после стрмог успона откривеног броја заражених током наредних десетак дана, крива почети да се заравњује, па би се крајем априла или почетком маја створили услови за враћање нормалном животу.

Неизвесно је када ће наићи други талас оболевања. Можда већ у јуну (SARS се пре 17 година развлачио до јула), мада узрочник почетком лета може да склизне испод полутара, да се овде само спорадично одржава, па да поново експлодира крајем јесени, мало пре или мало касније. Искуство са Далеког истока показује да су најбоље прошле земље које су слушале савет Светске здравствене организације (СЗО) и, уз мање или више ригорозно ограничавање кретања, помно трагале за оболелима, откривале, тестирале и изоловале њихове ближње уколико су позитивни, па примењивале исти поступак на „контакте контаката.

Мада наши стручњаци нису сумњали у исправност те политике, несташица тестова је учинила да се од ње одустане. Епидемиолози и инфектолози су за сваку могућу ситуацију благовремено направили стручно разумне планове (алгоритме или, војнички речено, супозиције), али је њихова примена у пракси заказивала, што је ствар тромости и инертности система. Једно од многих накарадних решења био је избор објеката за превентивну изолацију (карантин) особа које су можда биле у контакту са извором заразе. Групни смештај, уз заједнички мокри чвор, претворио је једну важну превентивну меру у своју супротност, наиме у инкубатор за расејавање заразе.

Но, није време за критике и поларизације. Посебно је неоправдано да власт криви народ за сопствене грешке и пропусте. Доста нам је деоба. Хајде да се што боље припремимо, па да бар наредни талас, кадгод да дође, дочекамо спремнији.

(Извор Данас)

О аутору

Stanko

Оставите коментар