АРГУСОВ ПОГЛЕД

БУДУЋНОСТ С ПАНДЕМИЈОМ

Pixabay/Gerd Altmann

Чини се да оно што је већ давно неко рекао, да ће се у будућности наћи само они који су је на време предвидели – може да буде озбиљно упозорење и знак за узбуну и подстрек ка тражењу новог.


Проф. др Драган Павловић

Гледајући како се епидемија ковида-19 до сада развијала, имам утисак да она неће лако да се сузбије. А њени пратећи негативни ефекти могу да буду не само економски. Они су били одлагани на разне начине. У последње време обећавањем вакцине, а пре тога, делом, успесима изолације. Али ствар се погоршава, а разне форме изолације не могу да трају у недоглед те оно што ја зовем паника расте и експлозија на многим нивоима се можда приближава. Епидемија траје предуго и много тога што нам смета је виђено. Виђено је да лекари не знају да нам објасне баш све.

Да један професор из Марсеља (Дидије Раул) о пандемији мисли једно а други професори из Париза или Вашингтона, нешто сасвим друго. Да једна вакцина функционише као генетски код, а да се при том не зна хоће ли нам променити наслеђе и угрозити потомство. Да је изолација корисна али да нас убија и психички и физички. Да изолација, на крају крајева, можда баш и не функционише, како пише Џон Јоанидис са Станфорд универзитета у Америци. Или да инфекција долази из свемира – што кажу неки други истраживачи. Или пак да вирус уопште и не постоји! Зато, био ту вирус ковида-19 или не, знали ми нешто о њему или не, мислим да нам треба један нови начин живота који би нам омогућио да бар пребродимо ову кризу непознанице. Треба нам мудрост. Дакле нови начин живота који ће дуго трајати, можда више десетина година, а који ће се после превалити у неки будући начин живота, неко ново време са многим елементима које сад само назиремо.

Будућност ће сигурно бити другачија од садашњости. Данашња пандемијска криза би могла да нас инспирише да је делом предвидимо, да себи представимо како ће живот и рад изгледати у неком будућем друштву које ће преживети у оном сектору где ће боље спонтано развијени модалитети комуникација и социјалних односа омогућити то преживљавање. Можда бисмо могли да проникнемо у механизме спонтане еволуције и с њима ускладимо наше понашање. У вишеструко умноженој светској популацији и интензивнијем мешању становништва, ти нови односи би сигурно били благотворни. Можемо ли да бацимо поглед у будућност и научимо нешто од природе?

Епидемија која не јењава вероватно ће нас пратити дуже време. Изгледа, дакле, да промене које је она наметнула имају неки практичан антиципаторни значај: дају нам на увид део будућности.

Развој комуникација већ данас преплављује свакодневницу и тешкоће да се приватност, лични живот или породични живот одрже ван негативних утицаја јавног живота су постали тешко савладиве. Оно што се некад назива бука у позадини прелази из позадине у први план: постоји сувише информација које се огледају у свакодневном животу, сувише правила, моралних норми, сувише законских норми, сувише могућности, сувише робе је на тржишту, сувише је науке, сувише научних резултата, сувише је часописа и књига, сувише скандала, догађаја, ТВ канала, политичких партија, идеја, сувише проблема и решења, сувише сметњи, сувише истина и сувише лажи и превара. Сувише је свега. Све постаје само бука где се појединости више не разазнају.

Будућност је отворена али тешко предвидљива и све је могуће – чак да будућности и не буде било. Ипак постоје неки сегменти блиске будућности који су можда данас очигледни и било би корисно да их препознамо и припремимо се за њихов прави долазак. Епидемија која не јењава вероватно ће нас пратити дуже време. Изгледа, дакле, да промене које је она наметнула имају неки практичан антиципаторни значај: дају нам на увид део будућности. Било би корисно да искористиму ту шансу и припремимо се боље за долазак оне праве будућности. А модел те будућности имамо у садашњој ковида-19 пандемији.

У погледу превенције ковида-19, сматрам да треба имати дугорочну стратегију на више година или деценија, без обзира на могуће благотворно дејство неке вакцине. Та стратегија будућности би се најпре сатојала у тривијално очигледнпј методи: интензивном, екстензивном и системском смањењу непотребних директних контаката између људи јер вирус не путује сам, њега преносе људи. Стратегија која не би смањивала корисне контакте а умањила спонтане и мање ефикасне контакте могла би да буде корисна као превенција епидемија, али би довела до повећање ефикасности сарадње међу људима и редукцију непотребних или штетних контаката. Неке пропратне нерадикалне мере треба наставити, али треба још нешто учинити. Треба увести нову стратегију, али веома поступно, само тамо где је она лака да се примени и селективно да би се избегла изненађења у негативни ефекти којих ће сигурно бити. У чему би се та стратегија састојала?

Претпостављам да ће се у будућности не само директна орална настава већ и практична настава редуцирати или променити битно у том смислу. Директно подучавање појединаца или у групама, које је практиковано како у породици тако и у институцијама (софисти и Атинска академија) још у антици, прошло је многе фазе.

Рецимо у бољем распореду рада, где би се не само 8 сати радног дана користило за рад већ свих 24 сата. Како? То се може постићи једновременим мерама на више сектора. На пример, да се радне активности организују тако да се уведу клизна радна времена (да почетак и крај радног времена међу радницима није истовремен) или по сменама (целе групе радника би радиле у одвојиним сненама). Дакле, радни дан би трајао до 24 сата, а то би вероватно било праћено како релативним тако и апсолутним скраћењем радног времена и продужењем радне недеље, која би укључивала и суботе и недеље. У многим секторима већ постоје рад по сменама и 7-дневне радне недеље, у здравству на пример, где је рад чак веома оптерећујући, то је сасвим уобичајено, и то не би била нека посебна новост. У мање оптерећујућим прифесијама би то било вема лако увести.

Да се потом учесталост јавног транспорта повећа (а не смањује – као што се данас чини) а да јавни сервиси такође фунционишу дуже, по сличном систему радне недеље и радног дана, што би све смањило гужве и тривијалне физичке контакте. Један или два дана у недељи, кад јавни сервиси не раде је сметња да се слободно време боље планира а религиозне рестрикције рада (традиционални шабат или доменика) би се у великим градовима често укидали успостављањем дежурних служби. То би се могло значајно и лако да прошири на многе делатности а не би ограничавало циљане и ефективне контакте. У таквим условима би се готово нормална активност могла да обавља, али распоређена на већи број активних часова. Све ове мере би допринеле да комплетан рад поново буде успостављен у свим секторима и да се готова комплетна економија државе стави у нормално стање.


Бетранд Расел
(Wikipedia)

Уз то већ постојеће мере треба комбиновати са умногостученим онлајн активностима и редуцирањем директних контаката у образовању и севисима, укључујући здравствену службу (телемедицина) и друге сервисе. Претпостављам да ће се у будућности не само директна орална настава већ и практична настава редуцирати или променити битно у том смислу. Директно подучавање појединаца или у групама, које је практиковано како у породици тако и у институцијама (софисти и Атинска академија, на пример) још у антици, прошло је многе фазе. Ужи круг образованих јединица је увек постојао, кућни учитељи аристократије били су чести, како раније тако и у новије време, Филозоф Бертранд Расел је подучаван од своје бабе и деде и укључио се у групну наставу тек на универзитету. Универзитети и данас често формирају веома мале групе, где је интерактивна настава боља. Данас не само теоријска већ и практична настава полако али сигурно прелази на виртуелни метод те је очигледно да ће директни контакти наставник – студент бити даље редуцирани.

Могућности које данас пружа технологија вероватно значе револуцију у методу којој ми управо присуствујемо. Не само факултети већ комплетно образовање би могло да пређу на редовну наставу али великим делом на дистанци и на креативно планирање, те да се чак две-трећине наставе обавља на дистанци. Дакле у далеко већем обиму него што је то било прошле године. Виртуелне лабораторије и практична настава тог типа су у зачетку, експериментисање и настава са комплексним инструментима често нису коришћени у многим институцијама и виртуелно учење је уобичајено. У биотхнолошкој настави је екпериментисање на животињама и људима све чешће виртуелно. Поред тога, зна се да директна настава, предавања уживо, има своја ограничења, као што је на пример ограничен тенацитет пажње слушалаца. Или обимност материје коју треба испредавати је таква да се мора одлучивати између брзог, површног предавања или изостављања великих делова материје.

Директна настава стимулише за студирање код куће и зато је ипак у некој мери неопходна. Директна групна настава је важна и за социјализацију деце, те она вероватно треба да се настави али у неком редуцираном облику. Свакако треба створити навике учења са екрана. Ове мере морају бити мудро и селективно примењиване јер има околности где неки студенти не могу да се уклључе у овакву наставу и ту су потребна нова решења. То све наравно захтева не само селективну примену ових мера већ и нове инвестиције у опрему.

То би имало специфичан ефекат на обнављање породице као институције. Овде би оно што сам раније називао GoogWik експертима одједном било чак веома вредно. Паметни телефони данас омогућавају да потпуно необразована особа може да за минут-два пронађе и „зна одговоре на најкомплекснија питања. Велики део учења данас може поново да се обавља у многим породицама (!) јер је то такво виртуелно знање, које омогућавају портали као Google и Wikipedia, доступно и онима који немају довољно претходног знања те и ограничено образовани родитељи могу да постану виртуелно високообразовани инструктори. Тиме би многочлана породица поново дошла у први план и тежње ка заједничком животу и повратак у породични круг били промовисани!

Поменута клизна расподела рада и наставе или образовања или већине других делатности, била би наравно негде новина и не би била увек и свуда могућа. Све ове мере би вероватно у току саме епидемије и изолације довеле до попуштања социјалних тензија те би онда и стриктнија контрола поштовања мера заштите од ширења ковида-19 инфекције била лакше прихваћена. Знамо да је сама паника (психолошки ефекат) у становништву можда штетнија од саме епидемије и предложене мере би умањиле ризике од тих ефеката. А то би све помогло да се будућност антиципира те да се готово потпуно избегну и многи економски негативни ефекти изолације и забрана окупљања и забрана рада (ресторани, туризам, културне манифестације) укину.

С друге стране, чини се да оно што је већ давно неко рекао, да ће се у будућности наћи само они који су је на време предвидели – може да буде озбиљно упозорење и знак за узбуну и подстрек ка тражењу новог. Многоструки ефекти пандемије су разорни. А предвидети те ефекте и избећи их је, ипак, делом могуће – јер се клица будућности налази у данашњици.

О аутору

Stanko

Оставите коментар