Лекари су успели да претворе мождане сигнале за говор у писане реченице у истраживачком пројекту који финансира компанија „Фејсбук”, а који покушава да промени начин комуницирања са пацијентима с тешким инвалидитетом.
Мождани таласи који се бележе када човек намерава да изговори одређене речи могу се декодирати и претворити у текст брзином која омогућава готово природан ток разговора, показују резултати ове научне студије.
У овом тренутку софтвер који очитава мождане таласе може да протумачи само одређене реченице које су смештене у његову меморију, али научници верују да је то довољно за почетак рада на конструисању много сложенијег и моћнијег система који ће моћи да преводи речи које особа покушава да изговори у реалном времену.
Лекари са Калифорнијског универзитета у Сан Франциску прихватили су овај изазов у нади да ће створити производ који ће парализованим људима омогућити да течније комуницирају у односу на постојеће уређаје који се контролишу помоћу покрета ока или покретањем мускулатуре по виртуелној тастатури.
Едвард Чанг (UKSF)
„До данас не постоје протетски системи који омогућавају корисницима интеракцију брзином нормалног људског разговора”, напомиње Едвард Чанг, неурохирург и руководилац студије која је објављена у часопису Nature.
Истраживање које је финансирао „Фејсбук”, било је могуће захваљујући тројици пацијената са епилепсијом који је требало да буду оперисани. Пре него што је обављена операција свој тројици су на површину мозга уграђене електроде како би се установило у којој регији мозга настају епилептични напади.
Током боравка у болници, ова три пацијента су пристала су да учествују у истраживању доктора Чанга. Помоћу ових електрода снимане су мождане активности пацијената док су одговарали на девет постављених питања и док је од њих захтевано да прочитају листу од 24 могућа одговора.
На основу ових снимака мождане активности, Чанг и његов тим је конструисао алгоритам који је повезан са уоченим обрасцима. Софтвер је успео да идентификује готово тренутно, и то само на основу можданих таласа, које питање је пацијент чуо и какав је одговор дао, са прецизношћу од 76 и 61 одсто.
Етичари забринути
Мада су ова истраживања на самом почетку, Винстон Чионг, неуроетичар са Универзитета Сан Франциско, који није учествовао у овом пројекту, наглашава да би се морало расправљати и о етичким проблемима које таква технолошка открића собом носе у будућности. Поставља се питање да ли ће та „говорна неуропротеза” моћи да чита наше приватне мисли.
Међутим, професор Чанг истиче да је и само дешифровање онога што неко покушава да изговори довољно тешко, а да је читање мисли практично немогуће. „Немам намеру да развијам технологију како бих открио шта људи мисле, чак и да је то могуће”, тврди професор Чанг.
„Ово је први пут да је коришћен овакав приступ за препознавање изговорених речи и фраза. Важно је напоменути да смо то постигли користећи веома ограничен фонд речи, али у будућим студијама се надамо да ћемо успети да повећамо флексибилност и тачност онога што можемо да преведемо”, истиче члан истраживачког тима Дејвид Мозес.
Илустрација (Пиксабеј)
Упркос овом значајном пробоју, пред научницима стоје још бројне препреке. Један од највећих изазова ће бити усавршавање софтвера како би могао да преноси мождане сигнале са што већим фондом речи. То ће пак, захтевати алгоритме у којима ће бити унета много већа количина података, како можданих сигнала, тако и речи.
Наредни циљ биће „читање замишљених речи”, односно реченица изговорених у себи, јер овај систем чита мождане сигнале који се шаљу ка говорном апарату – уснама, језику, вилици и грлу. Међутим, неки пацијенти са повредама или неуродегенеративним променама неће моћи да их користе, већ ће им требати много софистициранији „читачи мисли”.
(Извор РТС)
