Зашто се десио застој у навођењу открића Милутина Миланковића?
Академик Рајко Игић
Од самог краја прошлог века, код нас се често писало о Милутину Миланковићу. Вреди истаћи да његово велико научно откриће, теорија о леденим добима, није било у почетку исправно процењено. Такав тип публикације се у науци ретко среће; назван је „успавана лепотица” (Sleeping Beauty). Број цитата о теорији Милутина Миланковића (Kanon der erdbestrahlung und seine anwendung auf das eiszeitenproblem, Београд, Српска краљевска академија, 1941) није био одраз вредности тог открића.
Делимично кашњење цитирања је настало пошто је књига укоричена и дистрибуирана тек после рата. Заправо, већина штампаних блокова је сачувана у подруму штампарије која сравњена са земљом када су Немци бомбардовали Београд. Примерак књиге сам видео у библиотеци универзитета у Спрингфилду; на њој се уочава разлика у боји доштампаних листова.
Теорија о леденим добима је прихваћена 1984. године када је уочено да климатски слојеви садрже океанске седименте и Миланковићеви радови се одједном почињу цитирати. До 2005. године, његове публикације су цитиране 780 пута. Миланковић постаје херој-научник јер његова теорија објашњава цикличне промене услед смене ледених доба с добима благе климе. Та доба су се смењивала у правилним циклусима јер се Земља нагиње у својој орбити око Сунца. Kасније се у теорију нису уклопили налази у „Ђавољој рупи” (Devil’s Hole, Невада) јер се хлађење и отопљавање дешавало и независно од орбиталних циклуса.
Већ након годину дана иза сваке вредне публикације број цитата показује интерес других истраживача и могућ значај открића. Изузетак су ревијски чланци (туђа истраживања), публикације о техничком унапређењу или се дописују лажни аутори. На број цитата утиче област истраживања. Дакле, цитираност истраживача доприноси вредновању научника, али је много ограничења. Најцитиранији рад, метода одређивања протеина Oliver-a Lowry-a с 305.000 цитата и већина од 100 најцитиранијих научника у свету, немају вредност која би их препоручила за Нобелову награду. Зато се научна открића не процењују само на основу цитирања већ и класичним начином. О томе је писао „отац цитирања” Eugene Garfield. Он је 2011. године помоћу програма, HistCite, претражио цитирање три српска истраживача: Иван Ђаја (фр. Jean Djaja), Милутин Миланковић и Рајко Игић.
Иван Ђаја (1884-1957) се после докторирања на Сорбони вратио у Београд. За открића о треморегулацији и дубоком хлађењу животиња, примљен је за члана Француске академије наука после смрти Александра Флеминга који је открио пеницилин. Игић је пронашао да мрежњача ока садржи ангиотензин конвертирајући ензим (ACE). То откриће истиче Van Haeringen у часопису British Journal of Ophthalmology, 1996.
За разлику од кашњења цитирања радова Милутина Миланковића (преко 20 година), радови друга два истраживача припадају уобичајеном типу цитирања. Једино је на четворогодишње кашњење цитирања публикација Ивана Ђаје очигледно утицао рат, а међународне санкције против СР Југославије, можда су утицале на цитирност радова трећег аутора.
Због очигледних проблема с бројем цитата, листе најцитиранијих научника нису најпоузданије мерило за процену научног открића. Зато се о доприносу научника радо поставља питање: Kоје је његово најважније откриће?
