„ЦРНЕ РУПЕ” ЦУРЕ

Стивен Хокинг, који их је превидео, преокренуо мишљење: информације су у стању да исцуре. Дакле, кад честица (или ма шта крупније) улети у „црну рупу” није занавек ишчезао податак о томе.

Алберт Ајнштајн данашњице, Стивен Хокинг, изненада је променио ум и збунио све – и научнике, и лаике. Веома кратко, у неколико реченица, наговестио је да „црне рупе” цуре, насупрот пређашњем властитом тумачењу да из њих ништа не може да умакне, чак ни светлост! Подробно објашњење саопштиће на међународном саветовању о општој релативности и гравитацији, од 18. до 23. јула у Даблину (Ирска). Предстоји ли веки преврат у космологији?

Седамдесетих година он се, управо, прославио одгонетањем „црних рупа” које је убрзо
пригрљено као размеђа у поимању космоса.

Астрофизичари, космолози, физичари, астрономи и остали који трагају за загонеткама бескраја што нас окружује су се узбудили. Прве изјаве, без темељног увида у ново мишљење генијалног мислиоца из Кембриџа (Енглеска), своде се на штуру реченицу: „Порота још није ништа одлучила”.

Невидљиви бездан
Седамдесетих година он се, управо, прославио одгонетањем „црних рупа” које је убрзо пригрљено као размеђа у поимању космоса. У најкраћем, „црна рупа” је подручје просторвремена (то је, у ствари, четвородимензионални простор) одакле ништа, чак ни светлосни зрак не може да се отисне због страхотног привлачења (гравитација).

Дочаравање „црне рупе” происходи из теорије опште релативности Алберта Ајнштајна, с почетка прошлог века, која предвиђа да се не
неким местима у просторвремену материја
уруши у бескрајно малену и густу тачку
прозвану јединственост (сингуларност).

У књизи „Космос у ораховој љусци”, коју потписује дотични превратник, описује се да се масивне звезде, када истроше нуклеарно гориво, сажму до нулте размере и бесконачне густине. Закривљеност просторвремена савија преосталу светлост унутра, и то се зове „црна рупа”. Свака честица, облак гаса, небеско тело или звезда који се приближе граници подручја, обзорју „црне рупе”, сместа буду усисани у тај невидљиви бездан.

Стивен Хокинг (Википедија)

„Црна рупа” наставља да привлачи суседна тела. Кад би, којим случајем, то постало наше Сунце, планете би даље око њега кружиле. Годинама је Стивен Хокинг проповедао своју теорију опкладивши се 1997. са физичарима Џоном Прескилом и Китом Торном, из Калифорнијског института за технологију (САД), да никаква, ама баш никаква информација није у стању да се отргне из вечитог загрљаја „црне рупе”, остајући заувек заробљена. Покаже ли се да ова двојица с друкчијим виђењем у праву – да се информација некако измигољи – губитник мора да им купи енциклопедију коју сами изаберу.

Дочаравање „црне рупе” происходи из теорије опште релативности Алберта Ајнштајна, с почетка прошлог века, која предвиђа да се не неким местима у просторвремену материја уруши у бескрајно малену и густу тачку, прозвану јединственост (сингуларност). Сила привлачења (гравитација) у тачки неописиво је јака да ништа није у стању да утекне. (Иста таква тачка постојала је на почетку, из ње је шикнуо „Велики прасак” и обликовао се космос који познајемо).

Дуготрајно испаравање
Сингуларност је, према томе, бесконачно закривљена тачка у просторвремену, свака честица, а и информација коју она носи, сконча унутра занавек изгубљена.

Насупрот томе, квантна теорија која описује простор и материју у сићушним размерама, људском оку невидљивим, учи да информација не нестаје нетрагом, да је негде у „црној рупи” сачувана. На ту страну је преокренуо своје мишљење Стивен Хокинг, покушавајући да обједини две теорије – општу релативност и квантну механику, у једну – квантну гравитацију. Дакле, кад честица (или ма шта крупније) улети у „црну рупу” није занавек ишчезао податак о томе.

„Размишљао сам 30 година, сада знам одгонетку”, поручио је председавајућем даблинског скупа: „Црне рупе се, најпре образују, а доцније малчице отворе и отпуштају информације у вези са оним што је упало”.
Како би нешто, ипак, могло да се отргне страхотном привлачењу?

Одговор се, опет, крије у тумачењу Стивена Хокинга да „црне рупе” постепено испаравају, истина веома споро – то траје милијардама година. Губећи честице, скупљају се у мајушно језгро; зрачење почиње изнутра да цури износећи информације напоље.

Станко Стојиљковић
(Извор Политика 2004)