Нановија анализа древне ДНK расветлила је мистерију како је раширио ширио „црну смрт”.
Црни пацов је врста глодара који се сматра највећим кривцем за ширење „црне смрти”, а научници сада тврде да је Стари континент колонизовао у два наврата у периодима који се поклапају са епидемијама куге. Међународном студијом обухваћени су и пацови из Србије. Научници са Унивезитета Јорк и Оксфорд, у сарадњи с колегама из Института Макс Планк, извршили су генетску анализу на врсти Раттус раттус, која се често назива и бродски пацов. Помоћу остатака древне ДНK црних пацова – нађених на археолошким локалитетима од I до XVII века у Европи и Северној Африци – дошли су до података на који начин се популација поменутих глодара раширила. Њихово кретање ће у будућности довести до бољег схватања како је функционисала поморска трговина, које регије су биле урбане у римском и средњовековном периоду и на који начин су функицонисале целе империје.
Стручњаци тврде да подаци сугеришу да је пацов колонизовао Европу најмање два пута, током римске експанзије и у средњем веку. Њихови резултати потврђују нестанак пацова након пада Римског царства, што се поклапа и са археолошким подацима. Они сматрају да је ова тврдња највероватније повезана са распадом економског система Рима, а и климатским променама и јустинијанском кугом из VI века. Када је у средњем веку опет дошло до успостављања већих градова и трговине на даљину, ови глодари су почели да се шире.
Под утицајем ових промена долази до широког распростирања још две врсте глодара – кућног миша и смеђег пацова, познатих по својој способности да искоришћавају предности живота у близини људи, као што су храна и транспорт. Данас је у Европи најдоминантнија врста смеђег пацова, међутим до XVIII века то није био случај. Верује се да су управо они својим доласком у Европу потиснули тамнијег рођака.
Археолог и страживач др Давид Ортон је рекао да је научницима одавно била позната чињеница како је ширење пацова повезано са људима и догађајима. Дуго се, наиме, сумњало да је ширењем Римског царства дошло до њихове експанзије у Европу. Међутим, изненађује јединственост генетске групе првих колонизатора. Сви резултати испитиваних остатака древних пацова од Енглеске до Србије сугеришу да је у питању била једна група која се раширила у јединственом догађају.
Он додаје да се приликом поновне колонизације у средњем веку види исти образац. Иако ови пацови чији су узорци узимани од Енглеске до Мађарске и Финске имају другачији генетски потпис, опет се уочава група из које су се пацови даље размножавали. А ово су како тврди јасни докази о колонизацији на европском тлу. Научници закључују да је студија допринела разумевању веза између пацова и људи, а и последица до којих је њихова широка распрострањеност довела. Наводећи како и мале животиње могу бити део велике слагалице у откривању мистерија из далеких историјских епоха. У студији су учествовали истраживачи из преко 20 земаља.
(Извор Национална географија)
