Велика мистерија: Производи ли поларна светлост звуке које људско ухо може чути?
Постоји једна мистерија везана за поларну светлост која већ дуго збуњује посматраче тог феномена: производи ли аурора бореалис било какве, човековом уху, чујне звуке? Ауроре или поларне светлости, на Земљи се обично појављују близу полова, а резултат су интеракције соларних честица с молекулима гаса високо у атмосфери где је Земљино магнетско поље најјаче.
Случајеви у којима посматрачи пријављују звукове које производе ауроре, врло су ретки и досад их је научна заједница одбацивала као неутемељене.
Финска студија из 2016. године тврдила је, ипак, да је напокон потврђено да поларна светла доиста производе звуке које људско ухо може чути. На снимку који је направио један од финских научника, он тврди да је ухватио тај звук на висини 70 метара од површине тла. Но механизам иза тог звука и даље остаје мистерија, јер се морају испунити одређени услови да би се могао чути.
Фиона Ејмери, која је на докторату из историје и филозофије науке на Универзитету Кембриџ, за Zhe Conversation изнела је детаље својег недавног истраживања о повести сведочанстава звукова аурора које настоји разумети, методе истраживања тог загонетног феномена и процеса утврђивања да ли су ти пријављени звуци били објективне, илузорне или умишљене природе.
Сведочанства су долазила са севера Европе (Норвешка, Острвље Шетланд) и из Kанаде, но научна заједница није придавала превише важности тим извештајима, поготово зато што је мало који научник тврдио да је и сам чуо те звуке.
У првим деценијама 20. столећа звуци аурора били су предметом поприлично живахних расправа, након вишеструких случајева из насеља на северним земљописним ширинама која су пријављивала да ауроре прате чудни звукови. Сведоци су описивали тихо и готово нечујно пуцкетање и зујање или фијукање током посебно активних поларних светала. Сведочанства су долазила са севера Европе (Норвешка, Острвље Шетланд) и из Kанаде, но научна заједница није придавала превише важности тим извештајима, поготово зато што је мало који научник тврдио да је и сам чуо те звуке.
Kредибилитет тих звукова из наведеног времена био је уско повезан с висинским мерењима поларног светла. Сматрало се да само она светлост која се спусти ниско у Земљину атмосферу може преносити звук који би људско ухо могло чути. Проблем је био у томе што су се ауроре почетком 20. века уобичајено јављале на висини од 100 километара изнад површине тла и врло ретко испод 80 километара. То је сугерисало да би било немогуће неком разумљивом звуку из поларне светлости да се пренесе до Земљине површине.
Угледни физичари и метеоролози из наведеног периода одбацивали су извештаје који помињу звуке поларне светлости као део народног фолклора или звучне илузије. Ипак, водећи научник који је проучавао поларну светлост у 20. столећу, Карл Стормер, објавио је сведочанства двоје својих асистената који су тврдили да су и сами чули звуке аурора, што је на неки начин допринело легитимитету великог броја сведочастава обичног света. Један од асистената, Ханс Јелструп, описао је звуке као „врло занимљив и слаб звиждући звук, изразито таласасте природе и, који се чинио да тачно следи вибрације ауроре”. Други асистент искусио је звук налик „горућој трави или спреју”. Kолико год уверљива та сведочанства била, она и даље нису дала никакав увид у механизам по којем настају ти звуци.
Оно што је јасно јесте да ауроре у ретким случајевима производе звуке које људско ухо може чути. Дакле, није реч ни о илузији, ни о нечијој бујној машти.
Први сугерисани одговор на ту мистерију дошао је 1923. године, а предложио га је угледни канадски астроном Кларенс Чант. Он је тврдио да кретање поларне светлости мења Земљино магнетско поље, укључујући електрификацију атмосфере, чак и на значајној удаљености. Електрификација производи пуцкетајући звук кад досегне објекте на тлу, попут статичког електрицитета. То се може догодити на посматрачевој одећи или на околним објектима, укључујући дрвеће.
Чантова студија била је увелико незапажена у двадесетим годинама протеклог века, а признање је добила тек у седамдсетим годинама кад су двојица физичара поново проучили историјске доказе. Данас научници увелико прихватају Чантову претпоставку, иако још траје дебата у вези с тим како тачно ради механизам за производњу тих звукова. Оно што је јасно јесте да ауроре у ретким случајевима производе звуке које људско ухо може чути. Дакле, није реч ни о илузији, ни о нечијој бујној машти.
Kад бисте и сами пожелели чути те звуке, морали бисте провести много времена у поларном подручју, обзиром да се тај феномен јавља само у пет посто јаких аурора. Исто тако, најчешће се могао чути на врховима планина, па стога не представља баш приступачно искуство за већину људи.
(Извор Зимо)
