Генијални уметнк је записао да је решење за своју Ђоконду пронашао у ликовима жена-светица на фрескама у српским манастирима! Тај мали портрет с краја 16. столећа, назван Мона Лиза, постао је најпознатија и најславнија слика у свету захваљујући, управо, искуству стеченом на овом путовању.
Проф. др Драган Раденовић
Kрајем 1980. године боравио сам неколико седмица у Риму. Сарађујући с проф. др Радивојем Пешићем и католичким свештеником Албином Вебером, прикупљао сам документацију и податке о средњевековној уметности у Србији, с намером да напишем студију која је требало да буде објављена у оквиру Центра за мултидисциплинарне студије Универзитета у Београду.
Професор Радивоје Пешић ми је
помогао да разумем написано,
читајући текст у огледалу, јер је
Леонардо да Винчи шифровао своје
белешке пишући с десна на лево.
На моје неизмерно задовољство, ова двојица пријатеља омогућила су ми да посетим Архив и библиотеку Ватикана. Kао резултат ове посете стекао сам многа сазнања о значају српске сакралне визуелне уметности у том времену и њеном утицају на главне токове развоја уметности ренесансе у суседству.
Највеће изненађење за мене било је сазнање да је велики Леонардо да Винчи на својим путовањима стигао до Србије и боравио у православним манастирима. Догађаји о томе забележени су у дневнику овог генијалног уметника и научника. Професор Радивоје Пешић ми је помогао да разумем написано, читајући текст у огледалу, јер је Леонардо да Винчи шифровао своје белешке пишући с десна на лево. Тада сам сазнао да је неколико векова касније и Никола Тесла на исти начин чувао своје забелешке од непозваних.
За разлику од свих осталих представа
људи на сликама из историје уметности
света, где посматрач анализира
ликовно дело, Мона Лиза анализира
и тумачи гледаоца испред ње.
У једном запису из тог дневника, на шта су ми обратили пажњу отац Албин Вебер и професор Радивоје Пешић, сазнао сам сензационалну новост стару пет векова. Леонардо да Винчи је записао да је решење за своју Ђоконду пронашао у ликовима жена-светица на фрескама у српским манастирима!
Мона Лиза
Тај мали портрет с краја 16. столећа, назван Мона Лиза, постао је најпознатија и најславнија слика у свету захваљујући, управо, искуству стеченом на овом путовању. Загонетни осмех, који је тајна и за садашње познаваоце ликовних уметности, уз мекоћу представљања форми у сфумато техници, у ствари не представља реалну особу, већ свето биће. Слика је урађена уљаним бојама, али на начин на који се слика темпером, а што одговара средњевековном фреско сликарству мајстора који су осликавали манастире у тадашњој Србији.
Посебан куриозитет овог чаробног уметничког дела јесте однос према гледаоцу. За разлику од свих осталих представа људи на сликама из историје уметности света, где посматрач анализира ликовно дело, Мона Лиза анализира и тумачи гледаоца испред ње. Тај однос је настао као резултат упознавања Леондарда да Винчија са улогом фресака и икона у православним манастирима, где се верници моле и непосредно обраћају визуелној представи светитеља, кога препознају испред себе.
Многи манастири у Србији и данас чувају сакрални дојам бескрајне љубави према Господу и Спаситељу и страдалницима за веру Христову, чијим се подвизима дивимо и чије животе узимамо за пример, а који нас посматрају са зидова и сводова светилишта.
У дневничким записима Лонарда да Винчија с путовања по Балкану постоје цртежи острва Мамула на уласку у Бококоторски залив, с пројектима одбране и оруђима која могу да одбране насртаје на лепоту и чедност Невјесте Јадрана. Аустријски концепт одбране је потом изграђен на постојећим траговима из доба посете генијалног уметника, научника и изумитеља, мада је он цртеже одбрамбених утврђења радио и на основу мапа морепловаца и разговора са њима. Ове цртеже могуће је наћи у архивама Музеја поморства у Kотору.
То је истински Да Винчијев кôд, за којим писац Ден Браун, очигледно, није ни покушао да трага.
