Али, да мале земље не губе таленте, оне треба да их препознају и да им обезбеде најбоље услове за рад. Оне ретке који, ипак, одлазе и постижу светске успехе треба ценити за досигнућа која су оставили човечанству.
Академик Рајко Игић
У штампи се повремено објављују успеси наших научника и стручњака, попут Зорице Пантић (Политика, 6. јануар), које постижу у страним земљама. Нисмо ми једина земља из које су одлазили и одлазе најспособнији млади који постижу значајне успехе у богатим страним срединама. Сигурно је да се натпросечни таленти рађају на свим странама света, али их најлакше сакупљају развијеније земље. Оне им нуде слободу стваралаштва и боље животне услове. Није овде рач да богате земље добијају бесплатно школоване кадрове, већ је у питању откривање најспособнијих од мноштва приспелих високообразованих особа које желе да остваре оно што у својим земљама не могу.
Тај процес окупљања талената подсећа на познати „данак у крви”, само што се избор некада дешавао у младом узрасту и о школовању се бринула империја. У оба случаја, ускоро се издвајају појединци међу одабраним који постижу веће успехе. Разлика је само у томе што студент данас одлазе својевољно. Kада постигну жељени успех, тамо сигурно остају.
Ево два примера организованог одласка у САД. У време економске блокаде Србије, професор Миодраг Радуловачки сваке године је долазио у Београд и Нови Сад да пробере заинтересоване апсолвенте или тек дипломиране стручњаке и одведе их у Чикаго на боравак од месец дана да би се упознали са одељењима универзитета где би могли да се упишу на докторске студије, Ph.D. програм. Тај Recruitment Program (врбовање студената), професор је представио ректору Београдског универзитета као међународну сарадњу два универзитета.
Тако је Иван Ђаја, ускоро након одбране дисертације на Сорбони, позван у Београд где је радио све до смрти. Сличан позив упућен је Милутину Миланковићу.
Више од половине тих посетилаца у Чикагу уписало се на докторске студиије, стипендија им је покривала животне трошкове. Од свих који су, након 4 до 6 година, докторирали ниједан се није вратио у Србију. Сличан програм је у граду Милвоки, држава Висконсин, водио професор Жељко Бошњак. Од четрдесетак учесника из Хрватске у програму, половина се вратила у Хрватску, јер професор је доводио само оне младе стручњаке који су већ били запослени. Тако су они имали где да се врате.
Од оваквих групних позива на дошколовање, израженији су индивидуални одласци у Америку, али и у друге западне земље. Најчешће је појединцу помагао тзв. Фулбрајтов програм размене стручњака, али постоје слични фондови у Америци и неким европским земљама. Најуспешнији су се млади истраживачи у новим срединама задржали.
Kако се код нас раније одвијала размена научника? По позиву су у Београд и друге градове долазили лекари и многи талентовани стручњаци који су завршили студије на страним факултетима. Тако је Иван Ђаја, ускоро након одбране дисертације на Сорбони, позван у Београд где је радио све до смрти. Сличан позив упућен је Милутину Миланковићу. Поред тих примера, било је мноштво оних који су на стране универзетете одлазили на усавршавање. Они су у страним инстиитуцијама учествовали у значајним истраживањима (нпр. Павле Савић), али су се вратили и знање су преносили млађим колегама и друштву.
Слично се дешавало и у богатијим земљама од наше. Тако је Ulf Svante von Euler добио стипендију која му је омогућила да се усавршава у страним истраживачким лабораторијама по свом избору. Он се затим кући вратио и у Шведској радио све до своје смрти. Повремено је путовао, а чак је у Југославију два пута долазио. Kада је добио Нобелову награду, у Тузли је 1982. године држао предавање мојим посдипломским студентима.
Увек ће неке способне и одважне особе вући жеља за личним успехом и многи ће у нади за то остварење потражити одлазак у најразвијенију земљу. Али, да мале земље не губе таленте, оне треба да их препознају и да им обезбеде најбоље услове за рад. Оне ретке који, ипак, одлазе и постижу светске успехе треба ценити за досигнућа која су оставили човечанству. Познато је да се у малој земљи и скромним условима некада стварају врхунска дела. Наше сам примере саопштио у Ајншајновом часопису за биологију и медицину (Einstein J. Biol. Med., 2003;20:23-27).
Najsudbonosnije pitanje opstanka Srbije. Nažalost, ovdašnja akademska zajednica se time ne bavi temeljno, s mene na uštap pomene odliv mozgova i tako rastereti svoju savest.