Kако данас ствари стоје, барем у практичном ако могуће не и теоријском смислу, живот је – попут прохујалог времена – неповратна појава. Јесу ли та два феномена повезана, лежи ли у њиховом корену ентропија или и нешто више, не знам. Али је HeLa ћелија, узета из грлића материце Хенријете Лакс (преминуле 1951. године од рака), чији се клонови – наиме, она се од тада непрестано размножава – употребљавају у научним истраживањима широм света. Тако је, за сада, барем један саставни део људског бића – бесмртан!
Ладислав Бабић
Немој стајати
крај мога гроба и плакати.
Нисам тамо,
не спавам.
Ја сам хиљаду ветрова који дувају,
ја сам дијамантски сјај у снегу,
ја сам сунчева светлост на зрелом житу,
ја сам нежна, јесења киша.
Док се будиш с јутарњом тишином,
ја сам брза, узлетљива јурњава
тихих птица у кружењу,
ја сам дан који надилази ноћ.
Немој стајати
крај мог гроба и плакати –
нисам тамо,
нисам умрла.
(Бесмртност, Клер Харнер)
Хенријета Лакс
Не знам одакле је потекао, са Сунца или незнаних дубина Галаксије, је ли путовао минутима или милијардама година, која му је била карактеристика по којој се такви свемирски путници светлосним брзинама разликују једни од других, једноставно – ништа ми о њему није познато нити ћу икада сазнати, након што је непогрешивом случајношћу погодио свој циљ. Парадоксално, је л`те? Случај никада није погрешив или непогрешив, нити изабире неки циљ. Kако му то и име каже, он је напросто – случај. А што је погођена моја глава, нешто понад десне слепоочнице, такође бијаше тек стицај безузрочних околности, јер је у тај час, на истоме месту могао бити ико или нико, у којем случају ни овај текст не би настао. Није путовао даље од једне једине ћелије моје коже, и као да је детерминисано случајношћу (пун сам парадоксалних изјава, зар не) завршио на хромозому чијој једној јединој пречаги је испоручио енергију те ишчезнуо, препуштајући му управљање мојим лаганим умирањем. Рак коже! Нећу вам причати о личним стварима, операцији и зрачењима којима бијах безуспешно подвргнут, о променама личног живота и односа с мени најближима које је тај догађај изазвао, о ланцу последица какав најобичнији случај може изазвати у људској егзистенцији, јер све јесте какво јесте, и повратка више нема. Да, све ме подстакло управо на мисли о неповратности збивања, размишљања иницирана егоизмом промишљања властите судбине.
Физичари ће објаснити бит случајности као манифестације хаоса у позадини умишљеног реда којем желимо подвргнути не само властите животе, већ и цели свемир да бисмо уопште били способни схватити га. По самој нарави ствари – а они ће то рећи, због пораста ентропије као мере реда/нереда неког система – сређене књиге на полицама књижнице теже тиоком времена да се унереде, услед наших интеракција с њима када бирамо литературу која нас занима, да се ред никада (да ли баш никада или само с безначајном вероватноћом?) неће сам од себе успоставити, односно случајне интеракције корисника с њима генерисати првобитно стање. Што се једном збило, збило се, без икаквих шанси да се понови у тачно истом облику како се десило! Једном кад се родите, све води к једном једином циљу – вашем умирању.
Схватимо ли живот неком врстом математичке функције која у коначном пресликава живе у мртве, можемо донекле употребити аналогију с функцијама које поседују (не баш све) такозвану инверзну функцију. Но, како свако кад-тад бива мртав, а угаслом човеку одговара један једини покојник (математичари би рекли да се живи чојек пресликава у само једног умрлога, а сваком покојнику је одговарао искључиво један живи створ), могли бисмо закључити да и животу – схваћеном као функција – одговара нека врста инверзне функције, која би смрт поново пресликала у живот! Хм, да није те проклете ентропије! Због јасноће, илуструјмо то једноставном функцијом sin и њеном инверзном функцијом arcsin:
sin(π/2)=1
arcsin(1)= π/2
У нашој аналогији, то би изгледало овако:
живот(човек А) = мртвац А
инвживот(мртвац А) = човек А
Живот, схваћен као функција која претвара жива бића у мртва, имао би инверзну функцију инвживот, која примењена на мртвог човека враћа овога поново међу жива бића. Својеврсна реинкарнација у самога себе – живога! За оне који су углавном маркирали математику у школи, ево једноставног графичког приказа реченога:
Да поновим: из света живих (особе а, b, c…) живот схваћен као функција, у коначном их претвара у покојнике, селећи их у свет покојних, док инверзна функција инвживот, реинкарнира сваког покојника поново у себе сама, у основи дајући бесмртност живим бићима! Јасно? Да није проклете ентропије. И фантазије моје маленкости. Има ли излаза, има ли наде нашој чежњи за вечним животом? Свакако, у свету маште – дакако, али се морамо опет вратити физици: „Према другом закону термодинамике, ентропија система термички изолованих од околине већа је или једнака нули: ΔS ≥ 0, при чему се знак једнакости веже за реверзибилне процесе, а знак неједнакости за иреверзибилне процесе у систему. Ентропија затворених система се повећава, јер такви системи теже стању највеће вероатноће, односно стању с највећом ентропијом.”
Сви системи у природи теже заузети стабилно стање, притом неки пролазећи кроз такозвано метастабилно стање – стање у којем систем има енергију већу неголи у стабилном стању, али у које је доведен довољно пажљиво да није постао нестабилан. У таквом стању систем се може задржати довољно дуго, док га неки спољни подстицај коначно не пребаци у стабилно стање – стање најниже енергије. Смрт на неки начин представља коначно, стабилно стање људског бића (не и његовог леша који је и надаље склон пропадању) но, шта кад бисмо постигли да се његова ентропија не повећава, већ њена промјена бива нула: ΔS = 0? Притом смо могуће у дилеми: је ли живот иреверзибилни (неповратни) процес па му ентропија расте, или пораст ентропије узрокује иреверзибилност (коначну неповратност стања, односно смрт), односно – да ли би одржање промене ентропије на нули узроковало реверзибилност (повратност) живота, или је могуће постићи реверзибилност живота (повратак из мртвих) те би то био узрок непромењене ентропије? Дакле, „је ли прво била кокошка, или јаје”? Наравно, живот није систем изолован од околине, па је питање како он може одржавати своју сређеност, стање релативно ниске ентропије?
„Довођење чињенице да људи старе у везу с другим законом термодинамике је, на жалост, типично. У истом се смислу еволуција живих организама схвата као супротна термодинамичкој, јер су живи организми очито врло уређени сосземи. Али, наравно, живи организми нису изоловани системи, напротив, живе од своје отворености, од тока материје и енергије из спољњег света. Отворени се системи могу одржати у стабилном стању далеко од термодинамичке равнотеже смањујући своју ентропију, али при том повећавајући ентропију своје околине. Ервин Шредингер то овако описује: Схема помоћу које се организам одржава на високом степену уређености састоји се заиста од непрекидног упијања реда из околине.” (Ервин Шредингер, 1945).
Тежи ли онда живи систем у изолацији нужно стању већег нереда? Kенет Денбиг разматра овакав систем: оплођено птичје јаје у инкубатору, који садржи довољно ваздуха и налази се на температури погодној за излегање. Инкубатор је затим изолован, те му се ентропија може само повећати или остати једнака. Након неког времена отворимо инкубатор. Могућа су два исхода дотадашње термодинамичке еволуције система: јаје умире, или из јајета се иулеже живи птић. У првом је случају раст ентропије система попраћен процесом пропадања живог организма, у другом је управо обратно. Шта ту значи повећање нереда?”
Овде је – позивајући се на Шредингера – можда место да ускочим кратком упадицом, која нема везе са бесмртношћу, али има с начином организације људског друштва. Увек говорим како социјална еволуција неравномерно захвата људе, те је стога човечанство конгломерат ниткова и светаца, између којих крајности се учаурила медиокритетска средина у грчевитом батргању за преживљавањем. Стога је на постојећем степену социјалне еволуције (понављам, на овом степену!) хумано друштво немогуће као глобални систем, али ни у локалним оквирима, јер би га превладавајуће снаге „у се, на се и пода се” реакције, одмах уништиле. Зашто је то тако, због чега нисмо сви подједнако социјално свесни, толерантни и емпатични спрам других људи?
Потребно је учинити скок унатраг, са социјалне на биолошку еволуцију. С обзиром да је и она неравномерна спрам јединки мењајућих врста, водећи се физичаревим размишљањем, можемо закључити да сви људи немају подједнаку способност „упијања реда из околине”! Па биолошки неред влада мозговима гро људског рода, што се рефлектује у нереду њихових свести и светоназора. Стога размишљања напреднијих припадника врсте стадо често воли проглашавати кабинетским баљезгаријама које немају везе са стварношћу, бранећи тако своје медиокритетство и стварност коју управо највећим делом оно производи. Могуће понајбоље ту њихову самоо(д)б(р/м)ану сублимира изјава да је „танка граница између генијалности и лудости”, умишљајући како је управо просек са – својим интелектуалним (не)моћима – онај који брани геније од лудила. Просек, који надрасле му особе настоји по сваку цену задржати унутар стада, ипак схватајући користи од њихове делатности, ма како се често подцењивачки односио спрам њих. Али, вратимо се теми.
Дуговечност је карактеристика многих вишећелијских организама. Америчка јасика стара је око 80 хиљада година, старост неких морских трава процењује се до 200 хиљада година, док животиње понешто заостају. Kорњаче достижу старост око 200 година, недавно откривена грендланска ајкула, стара око 400 година (по чему је најдуговечнији кичмењак), била је Њутнов савременик, неке врсте океанских шкољки достижу старост већу од 500 година, црвени корал премашује 4.000, а стакласти сунђер живи чак 10 хиљада година! Ипак, све их животним веком премашује хидра (Cnidaria) – „једноставна животиња чистих вода која садржи ћелије што се непрестано деле и то омогућава да отрови и разноврсни дефекти бивају разређени. Хидре не старе те су биолошки бесмртне”!
Хидра (Wolopedia)
Савремени човек који просечно доживи 76 година, може се само ишчуђавати над реченим, а чак ни библијског Метузалема, најдуговечнијег људског створа, који „поживје у свему 969 година па умрије” (сумерским краљевима приписује се старост већа од десет хиљада година!) ни изблиза још нисмо достигли, мада се по мом мнењу ту ради о (свесно?) искривљеном преводу „Kњиге постанка”, претварањем месеци у године (иначе би старина умро у добу од осамдесетак година, и дан-данас високом добу). Оне који одмахују главом, изненадиће чињеница да постоји, живи и размножава се један бесмртни део људског бића који даје наду научницима и фантастима. То је HeLa ћелија, узета из грлића материце Хенријете Лакс (преминуле 1951. године од рака), чији се клонови – наиме, она се од тада непрестано размножава – употребљавају у научним истраживањима широм света. Тако је, за сада, барем један саставни део људског бића – бесмртан! Постоје конкретни биохемијски механизми који објашњавају наведене примере, али једноставнијим шредингеровским језиком исказано – сви они показују већу способност „упијања реда из околине” од људских бића.
Математика је основа свих егзактних наука, али се све више користи и у друштвеним наукама и економији, но треба је схватити као идеални алат у проучавању реалног света који намеће ограничења. Можемо ли реални живот третирати као инверзну функцију; на први поглед наравно да не. Ипак, свакако је добро бацати – нарочито писцима научне фантастике – више погледа на наводно решену ствар, јер сумња је један од основних покретача свеколике науке. Многе замисли човекове, испрва изгледале као утопијске творевине његове маште, током стољећа бивале су реализоване (летење, спуштање на Месец, роњење, трансплантација органа, теорија о атомима, продужење просечног људског века…), што бисмо једноставно, схематски могли приказати:
САН (машта) —–> ИСТОРИЈСКО ВРЕМЕ —–> РЕАЛИЗАЦИЈА
То нас одмах наводи на питање: ако људски снови (продукти маште) у коначном имају способност реализације – можда не баш на замишљени начин (примерице, човек лети, али не машући крилима) – је ли то могуће и с његовим сном о бесмртности? Или, још важније: ако повест следи схемом приказани пут, је ли људска егзистенција (индивидуална и колективна) заиста слободна, или је у основи детерминисана, предестинирана, односно предодређена – што не видимо у позадини наше интензивне жеље за неограниченом слободом, којом ништа и Нико не манипулише? Такав телеолошки приступ непосредно нас води ка теологији, учењу (не науци, већ метафизичком учењу) о Kреатору и креацији људске врсте.
Стари митови говоре да је свет настао из Хаоса, даклем – ред из нереда. Kако је хаос конгломерат случајности, могли бисмо закључити да је свет настао из случајности, али – да ли случајно? Спознаје квантне механике преферирају вероватноће. Оне леже у основи читаве структуре васионе, а испољавају се на субатомском нивоу кроз разне канале, с различитом вероватноћом одвијања. Да ли је тако било и с настанком свемира (не улазим у дилему о томе је ли настао или је вечан) каквог познајемо, односно – је ли могао бити обликован и на друкчији начин, са алтернативним низом основних константи, што би довело до природних законитости различитих од познатих нам? На макроскопском нивоу, у свету људи, непрестано смо изложени изборима: ићи овим или оним путем, направити нешто овако или онако, и на нама је одлука.
Али, да ли то, на фундаменталном нивоу ствари, заиста значи нашу слободу, или је само заостали одраз почетних случајности модификованих (еволуцијом или Нечијом вољом?) тако да нам почетни хаос сада нуди могућности избора у складу с природним законима (који леже и у основи наше психе), заваравајући нас о потпуној слободи? Не ваља притом заборавити и тзв. емергентне законе, који израњају на вишем нивоу развоја материје и нису карактеристични за онај нижи степен. На таква питање не треба очекивати одговоре од теологије и иних мистичних погледа на стварност, већ треба препустити наукама да нас проверљивим методама воде све ближе суштини. У складу с Марксовом поставком, да је „пракса (схваћена као јединство праксе и теорије, те свих позитивних метода људског деловања) једини критеријум истинитости”.
Kако данас ствари стоје, барем у практичном ако могуће не и теоријском смислу, живот је – попут прохујалог времена – неповратна појава. Јесу ли та два феномена повезана, лежи ли у њиховом корену ентропија или и нешто више, не знам. Пречесто прекасно схватамо у узајамним односима да треба да пазимо на сваки свој чин, контролисати и сваку реч да не буде прејака, јер исправке нема. Да располажем способношћу баратања функцијом инвживот као што се сналазим са оним математичким, свакако бих најпре међу живе вратио своју мајку, загрлио је и молио опрост за све криво учињено. Сваки индивидуални човек, ма како генијалан био, током свог живота увек налети на спознајну границу, али цела наша врста као да је не познаје. Иако сам – чини се – добрано забраздио, све више сумњајући да је поменути фотон с почетка текста ипак продро и дубље, до мог централног процесора, имам још толико разума да овде прекинем даља разматрања, уз могуће своју коначну спознају на овом свету: Сумња нас је одржала, њојзи хвала! Успут речено, фотон је – према теорији релативности – бесмртан, тако дуго док не међуделује са околином (мојом главом, примерице), јер тиме престаје бити изоловани систем. Па ми остаје утеха да је узрок моје смрти умро пре онога кога је – пуким случајем – осудио на одлазак са овога света. Ипак има правде на овом свету, зар не? Ха!
(Пулсе)
