Kako danas stvari stoje, barem u praktičnom ako moguće ne i teorijskom smislu, život je – poput prohujalog vremena – nepovratna pojava. Jesu li ta dva fenomena povezana, leži li u njihovom korenu entropija ili i nešto više, ne znam. Ali je HeLa ćelija, uzeta iz grlića materice Henrijete Laks (preminule 1951. godine od raka), čiji se klonovi – naime, ona se od tada neprestano razmnožava – upotrebljavaju u naučnim istraživanjima širom sveta. Tako je, za sada, barem jedan sastavni deo ljudskog bića – besmrtan!
Ladislav Babić
Nemoj stajati
kraj moga groba i plakati.
Nisam tamo,
ne spavam.
Ja sam hiljadu vetrova koji duvaju,
ja sam dijamantski sjaj u snegu,
ja sam sunčeva svetlost na zrelom žitu,
ja sam nežna, jesenja kiša.
Dok se budiš s jutarnjom tišinom,
ja sam brza, uzletljiva jurnjava
tihih ptica u kruženju,
ja sam dan koji nadilazi noć.
Nemoj stajati
kraj mog groba i plakati –
nisam tamo,
nisam umrla.
(Besmrtnost,Kler Harner)
Henrijeta Laks
Ne znam odakle je potekao, sa Sunca ili neznanih dubina Galaksije, jeli putovao minutima ili milijardama godina, koja mu je bila karakteristika po kojoj se takvi svemirski putnici svetlosnim brzinama razlikuju jedni od drugih, jednostavno – ništa mi o njemu nije poznato niti ću ikada saznati, nakon što je nepogrešivom slučajnošću pogodio svoj cilj. Paradoksalno, jel`te? Slučaj nikada nije pogrešiv ili nepogrešiv, niti izabire neki cilj. Kako mu to i ime kaže, on je naprosto – slučaj. A što je pogođena moja glava, nešto ponad desne slepoočnice, takođe bijaše tek sticaj bezuzročnih okolnosti, jer je u taj čas, na istome mestu mogao biti iko ili niko, u kojem slučaju ni ovaj tekst ne bi nastao. Nije putovao dalje od jedne jedine ćelije moje kože, i kao da je determinisano slučajnošću (pun sam paradoksalnih izjava, zar ne) završio na hromozomu čijoj jednoj jedinoj prečagi je isporučio energiju te iščeznuo, prepuštajući mu upravljanje mojim laganim umiranjem. Rak kože! Neću vam pričati o ličnim stvarima, operaciji i zračenjima kojima bijah bezuspešno podvrgnut, o promenama ličnog života i odnosa s meni najbližima koje je taj događaj izazvao, o lancu posledica kakav najobičniji slučaj može izazvati u ljudskoj egzistenciji, jer sve jeste kakvo jeste, i povratka više nema. Da, sve me podstaklo upravo na misli o nepovratnosti zbivanja, razmišljanja inicirana egoizmom promišljanja vlastite sudbine.
Fizičari će objasniti bit slučajnosti kao manifestacije haosa u pozadini umišljenog reda kojem želimo podvrgnuti ne samo vlastite živote, već i celi svemir da bismo uopšte bili sposobni shvatiti ga. Po samoj naravi stvari – a oni će to reći, zbog porasta entropije kao mere reda/nereda nekog sistema – sređene knjige na policama knjižnice teže tiokom vremena da se unerede, usled naših interakcija s njima kada biramo literaturu koja nas zanima, da se red nikada (dali baš nikada ili samo s beznačajnom verovatnoćom?) neće sam od sebe uspostaviti, odnosno slučajne interakcije korisnika s njima generisati prvobitno stanje. Što se jednom zbilo, zbilo se, bez ikakvih šansi da se ponovi u tačno istom obliku kako se desilo! Jednom kad se rodite, sve vodi k jednom jedinom cilju – vašem umiranju.
Shvatimo li život nekom vrstom matematičke funkcije koja u konačnom preslikava žive u mrtve, možemo donekle upotrebiti analogiju s funkcijama koje poseduju (ne baš sve) takozvanu inverznu funkciju. No, kako svako kad-tad biva mrtav, a ugaslom čoveku odgovara jedan jedini pokojnik (matematičari bi rekli da se živi čojek preslikava u samo jednog umrloga, a svakom pokojniku je odgovarao isključivo jedan živi stvor), mogli bismo zaključiti da i životu – shvaćenom kao funkcija – odgovara neka vrsta inverzne funkcije, koja bi smrt ponovo preslikala u život! Hm, da nije te proklete entropije! Zbog jasnoće, ilustrujmo to jednostavnom funkcijom sin i njenom inverznom funkcijom arcsin:
sin(π/2)=1
arcsin(1)= π/2
U našoj analogiji, to bi izgledalo ovako:
život(čovek A)=mrtvac A
invživot(mrtvac A)=čovek A
Život, shvaćen kao funkcija koja pretvara živa bića u mrtva, imao bi inverznu funkciju invživot, koja primenjena na mrtvog čoveka vraća ovoga ponovo među živa bića. Svojevrsna reinkarnacija u samoga sebe – živoga! Za one koji su uglavnom markirali matematiku u školi, evo jednostavnog grafičkog prikaza rečenoga:
Da ponovim: iz sveta živih (osobe a, b, c…) život shvaćen kao funkcija, u konačnom ih pretvara u pokojnike, seleći ih u svet pokojnih, dok inverzna funkcija invživot, reinkarnira svakog pokojnika ponovo u sebe sama, u osnovi dajući besmrtnost živim bićima! Jasno? Da nije proklete entropije. I fantazije moje malenkosti. Ima li izlaza, ima li nade našoj čežnji za večnim životom? Svakako, u svetu mašte – dakako, ali se moramo opet vratiti fizici:„Prema drugom zakonu termodinamike, entropija sistema termički izolovanih od okoline veća je ili jednaka nuli: ΔS ≥0, pri čemu se znak jednakosti veže za reverzibilne procese, a znak nejednakosti za ireverzibilne procese u sistemu. Entropija zatvorenih sistema se povećava, jer takvi sistemi teže stanju najveće veroatnoće, odnosno stanju s najvećom entropijom.”
Svi sistemi u prirodi teže zauzeti stabilno stanje, pritom neki prolazeći kroz takozvano metastabilno stanje – stanje u kojem sistem ima energiju veću negoli u stabilnom stanju, ali u koje je doveden dovoljno pažljivo da nije postao nestabilan. U takvom stanju sistem se može zadržati dovoljno dugo, dok ga neki spoljni podsticaj konačno ne prebaci u stabilno stanje – stanje najniže energije. Smrt na neki način predstavlja konačno, stabilno stanje ljudskog bića (ne i njegovog leša koji je i nadalje sklon propadanju) no, šta kad bismo postigli da se njegova entropija ne povećava, već njena promjena biva nula: ΔS = 0? Pritom smo moguće u dilemi: jeli život ireverzibilni (nepovratni) proces pa mu entropija raste, ili porast entropije uzrokuje ireverzibilnost (konačnu nepovratnost stanja, odnosno smrt), odnosno – dali bi održanje promene entropije na nuli uzrokovalo reverzibilnost (povratnost) života, ili je moguće postići reverzibilnost života (povratak iz mrtvih) te bi to bio uzrok nepromenjene entropije? Dakle, „jeli prvo bila kokoška, ili jaje”? Naravno, život nije sistem izolovan od okoline, pa je pitanje kako on može održavati svoju sređenost, stanje relativno niske entropije?
„Dovođenje činjenice da ljudi stare u vezu s drugim zakonom termodinamike je, na žalost, tipično. U istom se smislu evolucija živih organizama shvata kao suprotna termodinamičkoj, jer su živi organizmi očito vrlo uređeni soszemi. Ali, naravno, živi organizmi nisu izolovani sistemi, naprotiv, žive od svoje otvorenosti, od toka materije i energije iz spoljnjeg sveta. Otvoreni se sistemi mogu održati u stabilnom stanju daleko od termodinamičke ravnoteže smanjujući svoju entropiju, ali pri tom povećavajući entropiju svoje okoline. Ervin Šredinger to ovako opisuje: Shema pomoću koje se organizam održava na visokom stepenu uređenosti sastoji se zaista od neprekidnog upijanja reda iz okoline.” (Ervin Šredinger, 1945).
Teži li onda živi sistem u izolaciji nužno stanju većeg nereda? Kenet Denbig razmatra ovakav sistem: oplođeno ptičje jaje u inkubatoru, koji sadrži dovoljno vazduha i nalazi se na temperaturi pogodnoj za izleganje. Inkubator je zatim izolovan, te mu se entropija može samo povećati ili ostati jednaka. Nakon nekog vremena otvorimo inkubator. Moguća su dva ishoda dotadašnje termodinamičke evolucije sistema: jaje umire, ili iz jajeta se iuleže živi ptić. U prvom je slučaju rast entropije sistema popraćen procesom propadanja živog organizma, u drugom je upravo obratno. Šta tu znači povećanje nereda?”
Ovde je – pozivajući se na Šredingera – možda mesto da uskočim kratkom upadicom, koja nema veze sa besmrtnošću, ali ima s načinom organizacije ljudskog društva. Uvek govorim kako socijalna evolucija neravnomerno zahvata ljude, te je stoga čovečanstvo konglomerat nitkova i svetaca, između kojih krajnosti se učaurila mediokritetska sredina u grčevitom batrganju za preživljavanjem. Stoga je na postojećem stepenu socijalne evolucije (ponavljam, na ovom stepenu!) humano društvo nemoguće kao globalni sistem, ali ni u lokalnim okvirima, jer bi ga prevladavajuće snage „u se, na se i poda se” reakcije, odmah uništile. Zašto je to tako, zbog čega nismo svi podjednako socijalno svesni, tolerantni i empatični spram drugih ljudi?
Potrebno je učiniti skok unatrag, sa socijalne na biološku evoluciju. S obzirom da je i ona neravnomerna spram jedinki menjajućih vrsta, vodeći se fizičarevim razmišljanjem, možemo zaključiti da svi ljudi nemaju podjednaku sposobnost „upijanja reda iz okoline”! Pa biološki nered vlada mozgovima gro ljudskog roda, što se reflektuje u neredu njihovih svesti i svetonazora. Stoga razmišljanja naprednijih pripadnika vrste stado često voli proglašavati kabinetskim baljezgarijama koje nemaju veze sa stvarnošću, braneći tako svoje mediokritetstvo i stvarnost koju upravo najvećim delom ono proizvodi. Moguće ponajbolje tu njihovu samoo(d)b(r/m)anu sublimira izjava da je „tanka granica između genijalnosti i ludosti”, umišljajući kako je upravo prosek sa – svojim intelektualnim (ne)moćima – onaj koji brani genije od ludila. Prosek, koji nadrasle mu osobe nastoji po svaku cenu zadržati unutar stada, ipak shvatajući koristi od njihove delatnosti, ma kako se često podcenjivački odnosio spram njih. Ali, vratimo se temi.
Dugovečnost je karakteristika mnogih višećelijskih organizama. Američka jasika stara je oko 80 hiljada godina, starost nekih morskih trava procenjuje se do 200 hiljada godina, dok životinje ponešto zaostaju. Kornjače dostižu starost oko 200 godina, nedavno otkrivena grendlanska ajkula, stara oko 400 godina (po čemu je najdugovečniji kičmenjak), bila je Njutnov savremenik, neke vrste okeanskih školjki dostižu starost veću od 500 godina, crveni koral premašuje 4.000, a staklasti sunđer živi čak 10 hiljada godina! Ipak, sve ih životnim vekom premašuje hidra (Cnidaria) – „jednostavna životinja čistih voda koja sadrži ćelije što se neprestano dele i to omogućava da otrovi i raznovrsni defekti bivaju razređeni. Hidre ne stare te su biološki besmrtne”!
Hidra (Wolopedia)
Savremeni čovek koji prosečno doživi 76 godina, može se samo iščuđavati nad rečenim, a čak ni biblijskog Metuzalema, najdugovečnijeg ljudskog stvora, koji „poživje u svemu 969 godina pa umrije” (sumerskim kraljevima pripisuje se starost veća od deset hiljada godina!) ni izbliza još nismo dostigli, mada se po mom mnenju tu radi o (svesno?) iskrivljenom prevodu „Knjige postanka”, pretvaranjem meseci u godine (inače bi starina umro u dobu od osamdesetak godina, i dan-danas visokom dobu). One koji odmahuju glavom, iznenadiće činjenica da postoji, živi i razmnožava se jedan besmrtni deo ljudskog bića koji daje nadu naučnicima i fantastima. To je HeLa ćelija, uzeta iz grlića materice Henrijete Laks (preminule 1951. godine od raka), čiji se klonovi – naime, ona se od tada neprestano razmnožava – upotrebljavaju u naučnim istraživanjima širom sveta. Tako je, za sada, barem jedan sastavni deo ljudskog bića – besmrtan! Postoje konkretni biohemijski mehanizmi koji objašnjavaju navedene primere, ali jednostavnijim šredingerovskim jezikom iskazano – svi oni pokazuju veću sposobnost „upijanja reda iz okoline” od ljudskih bića.
Matematika je osnova svih egzaktnih nauka, ali se sve više koristi i u društvenim naukama i ekonomiji, no treba je shvatiti kao idealni alat u proučavanju realnog sveta koji nameće ograničenja. Možemo li realni život tretirati kao inverznu funkciju; na prvi pogled naravno da ne. Ipak, svakako je dobro bacati – naročito piscima naučne fantastike – više pogleda na navodno rešenu stvar, jer sumnja je jedan od osnovnih pokretača svekolike nauke. Mnoge zamisli čovekove, isprva izgledale kao utopijske tvorevine njegove mašte, tokom stoljeća bivale su realizovane (letenje, spuštanje na Mesec, ronjenje, transplantacija organa, teorija o atomima, produženje prosečnog ljudskog veka…), što bismo jednostavno, shematski mogli prikazati:
SAN (mašta) —–> ISTORIJSKO VREME —–> REALIZACIJA
To nas odmah navodi na pitanje: ako ljudski snovi (produkti mašte) u konačnom imaju sposobnost realizacije – možda ne baš na zamišljeni način (primerice, čovek leti, ali ne mašući krilima) – jeli to moguće i s njegovim snom o besmrtnosti? Ili, još važnije: ako povest sledi shemom prikazani put, jeli ljudska egzistencija (individualna i kolektivna) zaista slobodna, ili je u osnovi determinisana, predestinirana, odnosno predodređena – što ne vidimo u pozadini naše intenzivne želje za neograničenom slobodom, kojom ništa i Niko ne manipuliše? Takav teleološki pristup neposredno nas vodi ka teologiji, učenju (ne nauci, već metafizičkom učenju) o Kreatoru i kreaciji ljudske vrste.
Stari mitovi govore da je svet nastao iz Haosa, daklem – red iz nereda. Kako je haos konglomerat slučajnosti, mogli bismo zaključiti da je svet nastao iz slučajnosti, ali – dali slučajno? Spoznaje kvantne mehanike preferiraju verovatnoće. One leže u osnovi čitave strukture vasione, a ispoljavaju se na subatomskom nivou kroz razne kanale, s različitom verovatnoćom odvijanja. Dali je tako bilo i s nastankom svemira (ne ulazim u dilemu o tome jeli nastao ili je večan) kakvog poznajemo, odnosno – jeli mogao biti oblikovan i na drukčiji način, sa alternativnim nizom osnovnih konstanti, što bi dovelo do prirodnih zakonitosti različitih od poznatih nam? Na makroskopskom nivou, u svetu ljudi, neprestano smo izloženi izborima: ići ovim ili onim putem, napraviti nešto ovako ili onako, i na nama je odluka.
Ali, dali to, na fundamentalnom nivou stvari, zaista znači našu slobodu, ili je samo zaostali odraz početnih slučajnosti modifikovanih (evolucijom ili Nečijom voljom?) tako da nam početni haos sada nudi mogućnosti izbora u skladu s prirodnim zakonima (koji leže i u osnovi naše psihe), zavaravajući nas o potpunoj slobodi? Ne valja pritom zaboraviti i tzv. emergentne zakone, koji izranjaju na višem nivou razvoja materije i nisu karakteristični za onaj niži stepen. Na takva pitanje ne treba očekivati odgovore od teologije i inih mističnih pogleda na stvarnost, već treba prepustiti naukama da nas proverljivim metodama vode sve bliže suštini. U skladu s Marksovom postavkom, da je „praksa (shvaćena kao jedinstvo prakse i teorije, te svih pozitivnih metoda ljudskog delovanja) jedini kriterijum istinitosti”.
Kako danas stvari stoje, barem u praktičnom ako moguće ne i teorijskom smislu, život je – poput prohujalog vremena – nepovratna pojava. Jesu li ta dva fenomena povezana, leži li u njihovom korenu entropija ili i nešto više, ne znam. Prečesto prekasno shvatamo u uzajamnim odnosima da treba da pazimo na svaki svoj čin, kontrolisati i svaku reč da ne bude prejaka, jer ispravke nema. Da raspolažem sposobnošću baratanja funkcijom invživot kao što se snalazim sa onim matematičkim, svakako bih najpre među žive vratio svoju majku, zagrlio je i molio oprost za sve krivo učinjeno. Svaki individualni čovek, ma kako genijalan bio, tokom svog života uvek naleti na spoznajnu granicu, ali cela naša vrsta kao da je ne poznaje. Iako sam – čini se – dobrano zabrazdio, sve više sumnjajući da je pomenuti foton s početka teksta ipak prodro i dublje, do mog centralnog procesora, imam još toliko razuma da ovde prekinem dalja razmatranja, uz moguće svoju konačnu spoznaju na ovom svetu: Sumnja nas je održala, njojzi hvala! Usput rečeno, foton je – prema teoriji relativnosti – besmrtan, tako dugo dok ne međudeluje sa okolinom (mojom glavom, primerice), jer time prestaje biti izolovani sistem. Pa mi ostaje uteha da je uzrok moje smrti umro pre onoga koga je – pukim slučajem – osudio na odlazak sa ovoga sveta. Ipak ima pravde na ovom svetu, zar ne? Ha!
(Pulse)
