Suveren je narod, tako tvrde učeni zakonodavci, iako ne postoji kao entitet, to je suveren koji ne može imati svoju volju, u svim jezicima i kulturama to je oksimoron, drveno gvožđe, što bi rekao Artur Šopenhauer. Ali, ta farsa opstaje već dvesta godina i pokazuje se uspešnijom od svih drugih oblika vladavine, to jest njome su zadovoljne i političke stranke i država i na kraju i građani. Da bi paradoks bio potpun demokratija je jedini oblik vladavine u kojoj ni čovek kao pojedinac ni narod kao entitet uopšte i ni na koji način ne učestvuje.
Nikola Pilipović
Demokratija je najgori oblik vladavine.
Platon
Demokratija je rešena zagonetka svih ustava. Marks
Demokratija je nezaobilazan pojam savremenog društva, ne samo kao društveno-političko uređenje, već i kao način suživota, kao etička kategorija. I više od toga demokratija je ideja u kojoj građanin, koji čezne za Atlantidom, očekuje ostvarenje svojih snova; prirodnih prava, slobode delanja i slobode mišljenja i mnogo toga što mu Ustav tako štedro obećava. Ali, znamo li da prirodna prava ne postoje, da nijedno živo biće nema nikakva prava, niti bi moglo imati, jer bi morao postojati i jemac za ta prava, ima samo ono što samo ostvari, borba za opstanak i potomstvo. A čovek nema ni to pravo jer se potčinio zajednici-državi i ne može svoje pravo staviti iznad njenog, što decidno naređuje zakon o odbrani države (ili kako se već zove).
Ni o slobodi mišljenja ništa ne znamo, već pod tim pojmom mislimo na slobodu govora, pošto ne shvatamo da je sloboda mišljenja ograničena u samom umu, jer ono što je nesporno znanje, ali i zabluda, dogmai vera naročito, nije slobodna misao
Slobodu delanja je Imanuel Kant proterao, a njegovi epigoni su umesto nje podmetnuli potpuno drugačiji pojam, sličnog naziva, oslobođenje, i celu filozofsku i naučnu misao odveli na stranputicu neznanja i lutanja. Ni o slobodi mišljenja ništa ne znamo, već pod tim pojmom mislimo na slobodu govora, pošto ne shvatamo da je sloboda mišljenja ograničena u samom umu, jer ono što je nesporno znanje, ali i zabluda, dogma i vera naročito, nije slobodna misao. Sloboda mišljenja se svela na ličnu svakodnevnu praksu, a sve iznad toga je vlasništvo autoriteta koji su nametnuli svoju misao kao znanje, iako je to samo lutanje koje će pobiti naredni autoritet.
Toliko slavljeno dostignuće francuske revolucije – sloboda, jednakost, bratstvo, kao atributi demokratije ne samo da ne postoje, već su u neposrednoj kontradikciji sa samom idejom zajednice – države. Jer se ideja zajednice-države zasniva na potpunoj i hijerarhijski uređenoj podeli poslova, podeli dobiti i podeli vlasti, a u samoj ideji hijerarhijski uređene podele poslova je ideja nejednakosti slobode delanja, a kroz podelu dobiti – koja je srazmerna podeli poslova, i kroz podelu vlasti ta nejednakost je osnova zajednice-države.
Štaviše zajednica potpune jednakosti bi vrlo brzo propala, jer bi u opštoj kompeticiji njen potencijal, kao zbir pojedinačnih potencijala bio manji od potencijala zajednice u kojoj je nejednakost, u kojoj nema bratstva već samo opstanak jačeg, onog sa većim potencijalom, to je suštinski i nezaobilazni problem socijalizma.
Vratimo se pojmu demokratije. Ne u antičku Atinu, već mnogo ranije, jer sama zajednica-država počiva na ideji demokratije, na tome da je većina jača od manjine, jer druga je stvar što pojedinac ili grupa može biti moćniji od većine koja nije celina, nije entitet već samo skup pojedinaca, i nasilno prigrabiti vlast a posle se pozivati na Božju volju. Ideja demokratije je još starija, jer kada u haremu ostarelog i onemoćalog pavijana njegove ženke proteraju i dovedu mlađeg i agilnijeg, to je onda volja većine, to je demokratija. Jedan oreol manje u vencu demokratije, nije demokratija ništa uzvišeno, nije nikakav domet čovekovog uma, već je samo saznanje da je razumno pokoriti se većini.
Platon (Vikipedija)
Ipak je Atina kolevka ideje demokratije, ideje da narod ima legimitet da vlada nad samim sobom, pa mu treba dati i legalitet da bi se očuvala zajednica-država. Ali niti je dugo trajala niti se proslavila, naprotiv; nije Platon bez razloga smatrao da je to najgori oblik vladavine, jer vladaju oni koji najmanje znaju. Demokratija je – bar nominalno – vaskrsla tek u Francuskoj revoluciji uz veliku pompu jedinstva tri vlasti, koje se tobože uzajamno ograničavaju, što je i danas temelj ustava demokratskih država. Što je oksimoron i kao pojam vlasti, jer vlast može biti samo hijerarhijski uređena, što je narodu oduvek bilo jasno: „Jedna zemlja a dva gospodara nit je bilo niti će kad biti”.
Ali i kao ideja suvereniteta naroda, jer ako postoje tri nezavisne vlasti onda samo jedna može pripasti narodu, te on nije suveren jer je deli sa druga dva entiteta koji poseduju druge dve vlasti. Međutim, demokratija je već u Atini, koja je imala samo nekoliko hiljada punopravnih građana, bila praktično neizvodljiva, a u današnjim višemilionskim državama nije moguća. Ovaj problem demokratije, savremena demokratska država je rešila kroz ideju posredne demokratije, za koju atinski mudraci nisu znali.
Da bismo razumeli o čemu se radi, podsetimo se kako se ostvaruje demokratija. Narod kao entitet, kao pravni subjekt i kao suveren izražava svoju volju glasanjem, to je volja većine. Šta je predmet glasanja i kome je odluka upućena, ni na koji način ne utiče na glasanje i na ideju demokratije kao volje većine. To je sve. Naravno, ako je populacija suviše velika, može se uvesti višestepena demokratija. Tako što se cela populacija izdeli na više manjih (to deljenje se može produžiti koliko je potrebno) entiteta, koji su takođe pravni subjekti i kao takvi mogu imati svoju volju koju iskazuju glasanjem i mogu ponovnim glasanjem odrediti poslanika koji će tu volju zastupati u skupštini višeg entiteta. To možemo zvati posredna demokratija.
Znači da bi se ostvarila posredna demokratija, mora da postoji narod kao entitet kao pravni subjekt, koji može imati svoju volju, i mora tu svoju volju preneti višem entitetu preko posrednika o kome odlučuje u drugom glasanju. Da zaključimo: mora postojati narod kao entitet i on mora dva puta iskazati svoju volju. Ne postoji drugi način da narod vlada, da bude suveren. Time je prevaziđen i opravdani Platonov prigovor, jer građanin odlučuje samo o problemu sa svoje teritorije i bira svog predstavnika iz malog, njemu poznatog skupa, a izabrani predstavnik je obrazovaniji, elokventniji, i savesno će zastupati volju entiteta, inače će biti smenjen.
Ali, to se ne dešava ni u jednoj demokratskoj državi. Naprotiv, sve je suprotno tome. Narod kao entitet uopšte ne postoji, te on ne može imati svoju volju ni u pogledu problema ni u izboru svog predstavnika, naprotiv, na izborima građanin bira neku od tuđih volja i nekog od tuđih predstavnika, to jest niti ima svog predstavnika niti ima svoju volju. Znači, nije nikakav problem da se ostvari suverenitet naroda kroz zaista posrednu demokratiju, ali to se namerno ne čini. Umesto toga izvodi se čitava predstava u kojoj glavnu ulogu imaju političke stranke, koje imaju svoje programe i svoje kandidate i beskompromisno se bore za vlast, iako je Ustav izričit da: „Političke stranke ne mogu neposredno vršiti vlast, niti je potčiniti sebi”. Kako se onda ostvaruje farsa?
Na glasačkom listiću nema programa i nema ni političkih stranaka, ima samo spisak kandidata, koji se zove izborna lista i, po pravilu, ima naziv političke stranke koja predlaže kandidate. Znači ne glasa se za političku stranku već za izbornu listu, u Skupštinu ulazi izborna lista, parče papira koje nije entitet, nije pravni subjekt te ne može biti ni suveren. Ni politička stranka nije suveren, jer ona uopšte nije ni ušla u Skupštinu, niti postoji kao skupštinsko biće. Ko je onda suveren?
Šopenhauer (Vikipedija)
Suveren je narod, tako tvrde učeni zakonodavci, iako ne postoji kao entitet, to je suveren koji ne može imati svoju volju, u svim jezicima i kulturama to je oksimoron, drveno gvožđe, što bi rekao Artur Šopenhauer. Ali, ta farsa opstaje već dvesta godina i pokazuje se uspešnijom od svih drugih oblika vladavine, to jest njome su zadovoljne i političke stranke i država i na kraju i građani. Da bi paradoks bio potpun demokratija je jedini oblik vladavine u kojoj ni čovek kao pojedinac ni narod kao entitet uopšte i ni na koji način ne učestvuje.
Kakva ironija jedino društveno -političko uređenje u kome čovek ni na koji način ne čestvuje zove se demokratija – vlast naroda. Ko je onda stvarni suveren? Još jedan paradoks, suveren je sama država. Kako je izvedena predstava? Politička stranka ne može formalno – pravno ni ući u Skupštinu, a kamoli, osvojiti vlast, ali to ipak čini ilegalno, jer je njena izborna lista osvojila većinu. Ona, opet ilegalno, formira skupštinsku većinu, i formira vladu i sudstvo, to jest osvaja i potčinjava sebi i zakonodavnu i izvršnu i sudsku vlast i time je ona suveren. Znači sam vrh vlasti nezakonito, čak suprotno Ustavu, vlada.
Poslanik u Skupštini nema nikakvu odgovornost ni prema kome, nema prema narodu, jer narod, kao entitet, koji bi ga pozvao na odgovornost, ne postoji, nema ni prema političkoj stranci koja ga je stavila na svoju izbornu listu, jer to je jedini pravni akt između njih. On može da glasa kako god hoće, i protiv interesa građana i protiv interesa države, i to i čini ako nije njegova stranka na vlasti. Ali, politička stranka ipak nije suveren, jer da bi se opet dočepala kolača vlasti ona se trudi da obezbedi najveću dobit za građane a to je istovremeno i najveća dobit za državu jer njen potencijal je zbir potencijala građana i entiteta u državi, i od njega zavisi njen opstanak u beskompromisnoj kompeticiji sa ostalim državama, naročito onim susednim koje atakuju na njenu teritoriju.
Znači Platon ipak nije bio u pravu jer se pokazalo da je demokratska država najbolja. Ne, ipak je u pravu jer ona je samo nominalno demokratska a stvarno predstavlja potpuno izopštenje čoveka iz upravljanja državom. I nema nikakvog paradoksa, jer ideja zajednice kao entiteta je ideja vladavine tog entiteta
U konačnom sumiranju država je najveći dobitnik, jer ona zakonskom regulativom stimuliše i prisiljava (štapom i šargarepom) sve građane i sve entitete na što veći učinak, kroz koji ona ostvaruje najbržu evoluciju i stiče prednost nad drugim državama. Znači Platon ipak nije bio u pravu jer se pokazalo da je demokratska država najbolja. Ne, ipak je u pravu jer ona je samo nominalno demokratska a stvarno predstavlja potpuno izopštenje čoveka iz upravljanja državom. I nema nikakvog paradoksa, jer ideja zajednice kao entiteta je ideja vladavine tog entiteta.
Evolucija prelazi na to neorgansko biće a čovek ostaje na smetlištu evolucije i kao suvišan uskoro će nestati, kao usputna šteta u gigantomahiji koja neizbežno dolazi sa daljom evolucijom tog neorganskog bića, jer agresija je proporcionalna evoluciji
Možemo zaključiti da je demokratska država najbolja forma jer obezbeđuje najbržu evoluciju i najsigurniji opstanak u opštoj kompeticiji. Ali ispustili smo iz vida jednu značajnu, u stvari najznačajniju komponentu, vremensku komponentu, budućnost. Zaboravili smo na nju, kao i svi ostali, i država i filozofi i naučnici, niko ne razmišlja o budućnosti, osim pisaca naučnofantastičnih romana. Kako znamo da naša euforija i glad za sve sjajnijim darovima evolucije, nije euforija kornjače koju nosi orao, kako znamo da to nisu danajski darovi?
Na našu nesreću pokazatelji su suviše jasni da bi se mogli ignorisati. Suština problema koji nas nosi u apokalipsu jeste u neznanju, u tome što je zajednici-državi – biću civilizacije pripala sloboda delanja i sa njom i evolucija, a čoveku je pripala sloboda mišljenja koju je sam uništio iako su mu antički geniji ostavili veličanstvena dostignuća, te nije došao do saznanja sveta slobode – života – evolucije, do saznanja da ga evolucija bića civilizacije nosi u apokalipsu a ne u Atlantidu kako mu obećava Ustav.
Sve ostalo su detalji koji se više ne mogu ignorisati, jer država – biće civilizacije se zasniva na informacionoj komunikaciji govorom u kojoj je čovek sredstvo. Ali, biće civilizacije je došlo do saznanja subatomskih fenomena, ovladalo je kroz takozvanu veštačku inteligenciju komunikacijom na elektromagnetnim fenomenima koja je milionima puta brža i milionima puta većeg kapaciteta od komunikacije govorom, i već je daleko odmaklo u transformaciji u neko neorgansko biće zasnovano na elektromagnetim fenomenima i veštačkoj inteligenciji kao sredstvu te komunikacije. Evolucija prelazi na to neorgansko biće a čovek ostaje na smetlištu evolucije i kao suvišan uskoro će nestati, kao usputna šteta u gigantomahiji koja neizbežno dolazi sa daljom evolucijom tog neorganskog bića, jer agresija je proporcionalna evoluciji.
