Станко Стојиљковић
Знали смо, чекали и догодило се. После годину и месец дана, па немамо лоше пролазно време.
Ниједан ваш коментар није одбачен. Али смо се ових дана нашли у неприлици да први пут један не објавимо. Неколико речи које вређају, а ништа не поручују. Чак никоме нису ни упућене.
Уверили сте се и сами да смо до сада обзнанили сва ваша мишљења у којима кудите (и славите) главног уредника, па шта! Сам је себе на то место поставио, нека испашта.
Научни магазин Галаксија отворио је своје електронске странице разноврсним погледима, као ниједно гласило раније. Уколико се тичу тема које су у понуди. Можемо оспорити свако тврђење и мишљење, али не смемо ниједног појединца ружити.
Сагласни сте, зар не? Е па нека тако остане. Истоветно начело важиће и у штампаном издању које увелико припремамо. А ко је крив? Рачунар (или сервер), јер још не разликује добронамерне од злонамертних порука. Већ смо га казнили искључењем на једну секунду, више од тога нисмо се усудили давам не бисмо ускратили читање.
Да, а како смо знали да ћемо морати нечије речи да зауставимо? Ех, прочитали смо последњу опоруку славног писца Џорџа Бернарда Шоа. На надробном споменику су му уписали: „Знао сам да ће се, ако будем довољно дуго чекао, нешто овако десити”. (Само)заједљив без остатка, и до неумитног часа. И велики обожавалац српске ћирилице коју је сматрао најсавршенијим писмом.
А у наслову може и састављено и растављено, немојте се због тога једити. Ионако смо отпустили лектора кога нисмо ни имали. У трећем смеру то није неизводљиво.
И не плаћа се.
