Научници су је гађали снажним ласерима при чему су настали нанодијаманти.
Сличан процес се вероватно збива при високим температурама и притисцима на неким планетама у Сунчевом систему, што би могло објаснити зашто су Уран и Нептун тако чудни. И раније су истраживачи успевали да створе нанодијаманте усмеравајући ласерски зрак на мешавину угљеника и водоника, али су за то били потребни изузетно високи притисци. Физичар Сигфрид Глензер из института SLAC National Accelerator Laboratory у Kалифорнији и колеге открили су да истим процесом, али у мање екстремним условима, могу претворити уобичајену пластику (PET), која садржи угљеник, водоник и кисеоник, у дијаманте.
Оваква врста пластике се обично користи за израду боца и других посуда. Kада су испалили снажан сноп у пластику, она се загрејала на температуре између 3.200 и 5.800 Целзијусових степени, а ударни таласи су створили су притисак од преко 72 гигапаскала, што је једнако петини притиска у Земљином језгру. То је одвојило водоник и кисеоник од угљеника и створило сићушне дијаманте пречника неколико нанометара и суперјонску воду, која лакше спроводи струју него она обична.
„Добили смо овај резултат при нижим притисцима него у претходним експериментима с другим материјалима. Унутрашњост планетарних дивова, попут PET-а, садржи кисеоник, угљеник и водоник. То значи да су тамо вероватно свуда дијаманти”, рекао је Глензер, а преноси New Sciеntist. Дијаманти који се формирају у Нептуновом плашту и затим тону према језгру, стварајући притом трење и топлоту, могли би објаснити његове температуре. А унутар Урана џепови суперјонске воде преостали од стварања дијаманта могли би спроводити електричну струју, што би могло имати везе с чудним обликом његовог магнетског поља.
„Следећи корак је направити детаљне моделе и видети могу ли они објаснити поменуте мистерије тих планета. Други је прикупљање нанодијаманата”, казао је Глензер. Слични материјали већ се користе у индустријским процесима и могли би бити корисни у многим научним применама, но обично се производе помоћу експлозива.
„У другим експериментима, где је био потребан виши притисак, услови су били толико екстремни и динамични да су се дијаманти на крају распали. Сада када смо пронашли начин да направимо дијаманте при нижем притиску, можда ћемо стварно имати прилику да их ставармо по вољи”, наводи Глензер. Истраживање под називом Diamond formation kinetics in shock-compressed C─H─O samples recorded by small-angle x-ray scattering and x-ray diffraction објављено је у часопису Science Advances.
(Индекс)
