Када би на Земљи постојале „водене избочине”, понашале би се као водени зид у који би одређено место на палнези ударало два пута за 24 сата. И то брзином која је око 29 пута већа од брзине кретања „водених избочина”. То је аналогно судару два возила на аутопуту, где је споро возило сустигнуто и отпозади ударено другим возилом, које се креће 29 пута већом брзином!
Радован Ђукић
Вековима (од 1687) већ позната, теорија заснована на концепту „водених избочина” објашњава настајање плиме и осеке на обалама светских мора. На планети Земљи је ова природна појава веома уочљива, и веома битна за поморски саобраћај, живот морске флоре и фауне, људе… и остале привредне и грађевинске активности у приобаљу.
Око 70% површине Земље покривено је светским морима-океанима. Огромне масе воде изложене гравитационом утицају Месеца и Сунца, подижу се у „водене избочине”. Такође, ротација Земље око барицентра, изазива појаву центрифугалне инерцијалне силе, која подиже воду у избочину супротно од избочине коју изазива Месец. Тачка-место на Земљи, услед Земљине ротације, у току једног дана два пута прође кроз водене избочине, и тако се има полудневна плима, то јест долази до смене плиме и осеке на приближно 12 сати… (сл. 1)!
Сви ови ефекти су очигледни на обалама мора! Да ли је баш тако, како је концептом „водених избочина” објашњено?
Сл.1. Концепт „водених избочина”
Ни кап воде се не диже
Гравитациона сила на површини Месеца је око шест пута мања од од гравитационе силе на површини Земље! Уз то, Месец је у просеку око 384.000 километара далеко од Земље. Гравитациона сила опада са квадратом растојања, тек да се подсетимо! Али размотримо ситуацију, приказану на сл. 2.
Сл. 2. Мисаони експериментао гравитационој интеракцији Земље и Месеца
Замислимо да је Месец само један метар удаљен од Земље. Уочимо елементарну масу воде на Земљиним океанима. На њу делује (гравитационо) Земљино убрзање и Месечево убрзање. Земљино убрзање саопштава маси воде силу шест пута већу од Месечевог убрзања. Резултанта ових сила је, према правилу слагања сила, усмерена ка центру Земље и има интензитет од 5/6 тежине воде. Аналогно разматрању овог мисаоног експеримента јесте посматрање ваге, на чијем је првом тасу тег од шест килограма, а на другом тасу тег од једног килограма.
Поноћне плиме увек нижег нивоа од нивоа подневних плима, чак и у време пуног месеца-уштапа, када је он на супротној страни
од Сунца у односу на Земљу.
Ова анализа показује да гравитациони утицај Месеца не може бити узрок подизању ниједне капи воде, па ни делова светских мора на Земљи! У прилог овој тврдњи јесте чињеница да су поноћне плиме увек нижег нивоа од нивоа подневних плима, чак и у време пуног месеца-уштапа, када је он на супротној страни од Сунца у односу на Земљу (сизигиј). Месечев гравитациони утицај на Земљу је више од два пута већи од гравитационог утицаја Сунца!
Брзина 29 пута већа!
Према концепту „водених избочина” има се следеће. Једна „водена избочина” стоји подигнута у правцу Месеца, а друга „водена избочина”, настала центрифугалном силом због ротације Земље око барицентра, подигнута је на супротној страни Земље. Током дана (24 сата) одређена тачка (место) на Земљи прође током ротације два пута кроз „водене избочине”, па се имају две плиме и две осеке на том месту! Погледом на сл. 3 може се утврдити следеће.
Сл.3. Поређење једнодневног кретања, ротације Земље и револуције Месеца. Kада би „водене избочине” постојале, место-тачка „А” трпело би два цунамија дневно!
Земља за један дан изврши ротацију од 360 степени, док Месец на путањи револуције око Земље пређе око 12 степени. „Водене избочине” би се у овом случају понашале као водени зид, у којег би одређено место на Земљи ударало два пута дневно. И то брзином која је око 29 пута већа од брзине кретања „водених избочина”. Тако би то (а и свако друго) место на планети, трпело по два стравична цунамија дневно, јер плиме могу имати ниво виши од 16 метара! То је аналогно ефекту судара два возила на аутопуту, где је неко споро возило сустигнуто и отпозади ударено неким другим возилом, које се креће 29 пута већом брзином!
Срећом, то се не догађа, јер „водене избочине” не постоје!
Посебно питање јесте појава дневних плима, које за 24 сата имају само по једну плиму и осеку. И плимски миксеви полудневних и дневних плима се невешто објашњавају постојећим концептом „водених избочина”. Симптоматично је да се плиме највишег нивоа воде јављају много даље (северније и јужније) од места на коме би требало да су „водене избочине” најистакнутије. То су места западних обала британског острва и Нове Шкотске на северноамеричком континенту. Чак и усамљена острва у океанима имају јако мале осцилације нивоа плиме и осеке, супротно очекивању!
И поред чињенице да је Месец својим
утицајем веома значајан фактор на појаву
плиме и осеке на обалама светских мора,
што је и евидентно, његова улога треба
се објаснити на другачији начин!
Када је Месец у фазама прве или последње четвртине, требало би према важећем концепту „водених избочина” да полудневне плиме буду највиших вода у терминима од 6 сати ујутру и 18 сати поподне, а осеке у подне и у поноћ! То се очигледно не догађа!
И поред чињенице да је Месец својим утицајем веома значајан фактор на појаву плиме и осеке на обалама светских мора, што је и евидентно, његова улога треба се објаснити на другачији начин! У овом чланку је наведено тек неколико примера, чијом се анализом доводи у сумњу постојање „водених избочина”! Поставља се, такође, питање одржања концепта који објашњава појаву плимских сила, необично важну за разумевање појава у астрофизици!
Ко ће да викне: „Цар је го!”
Kроз историју цивилизације, и науке, било је веома дугих периода у којима су погрешна тумачења природних појава била установљена као неприкосновена научна истина. Тако је некада то била Земља-плоча, па да је она центар свемира и да се сва остала небеска тела окрећу око ње… Све то се тешком муком временом мењало и доста се тога уз бројне недужне жртве променило. И није много ни битна појединачна грешка у тумачењу неке природне појаве, колико њен утицај на објашњење неких других природних појава, које су с њом повезане!
Наша прича о плими и осеки неодољиво подсећа на ону стару „Царево ново одело”. Да ли се (или не) чека да неко узвикне: „Цар је го?”
