ДВА КРСТА ИСУСА ХРИСТА

Сва мускулатура је била минуциозно урађена, и чак су се назирала и ребра испод затегнуте коже, али набори на белом сукну, поред десног бедра, морали су знатно другачије падати. Да ли је мајстор имао ваљано оправдање за направљене пропусте?

Миодраг Иванишевић

На наговор пријатеља, тог лета смо Нада и ја први пут отпутовали у Португалију. Фуншал је прелеп приморски градић, препун историјских споменика и великих паркова. На сваком кораку се може видети грм дивљег копра, па отуда месту и име (порт. funcho – коморач). Шетали смо улицама украшеним црно-белим мозаицима, од музеја до музеја, од кафане до кафане, и тако дошли до јеванђелистичке цркве светог Јована, чију су градњу језуити започели 1629. године.

Објекат је завршен током прве половине осамнаестог века, а заједно с колеџом представља целину (Igreja do Colegio Sao Joao Evangelista), коју је Унеско 1987. прогласио делом светске баштине. Прелепе иконе, па вредна уља старих мајстора, позлаћени олтари и скулптуре, те поцакљене керамичке плочице, представљају португалски барок у најбољем светлу. Kажу да је та црква једна од најбогатијих у Португалији, а на самом острву Мадеира с њом се ниједна друга ни у чему не може мерити.

Споља је украшена бројним статуама заслужних великана из самог реда, али ја сам препознао само Игнасија де Лојолу, оснивача Дружбе Исусове, који је био потчињен директно папи. Једино ми је његово име нешто значило, а за остале никада нисам чуо.

У њој је, на кардиналскоцрвеној чоји,
лежао Исус Христ, с ногама благо
савијеним у коленима, ваљда да би могао
стати у тај простор. Била је то сам
нека велика лутка, то је ваљда свима
јасно, али је први утисак био незабораван.
Деловало је некако ванвремено…

Црква је била препуна радозналих туриста, Јапанаца с најновијим моделима камера и фотоапарата, скромних Kинеза који су све радили у тишини, и изузетно расположених имућних Руса, у пратњи згодних, али по свим критеријумима, премладих девојака. И није у питању никаква љубомора, већ само моје објективно запажање!

Дакле, имало се шта видети, било је у цркви за свакога по нешто, али тежиште је било на уметничким вредностима. Упијали смо сваку изговорену реч нашег стручног водича, и усликали све оно што није било изричито забрањено. Мада ми се пар пута грешком омакло.

Ходали смо, као у чуду, тим огромним ентеријером, питајући се како је могуће да простор, који се непрестано прља уласцима крајње неуредних туриста, с још неуреднијом децом, и даље одише невероватним миром и беспрекорном, болничком чистоћом.

Kада смо се заситили силног фотографисања по цркви, изразили смо жељу да обиђемо и сам колеџ, а вођа пута нам је одговорио да имамо довољно времена, ако баш инсистирамо. Остатак групе је кренуо до продавнице сувенира, а ми степеницама, да видимо шта то горе има. Спрат по спрат, ходник по ходник, врата по врата.

Гледао сам јастук и главу страдалника
на њему, спуштене капке и расуту
косу, и приметио да коса мало
чудно пада по раменима.

И тако смо се, у једном трену, нашли испред штафелаја с пригодним текстом. Прочитао сам га на брзину, а тада ми је поглед клизнуо на метални крст, прислоњен уз зид с плитком нишом. У њој је, на кардиналскоцрвеној чоји, лежао Исус Христ, с ногама благо савијеним у коленима, ваљда да би могао стати у тај простор. Била је то само нека велика лутка, то је ваљда свима јасно, али је први утисак био незабораван. Деловало је некако ванвремено…

Пришли смо ближе и дивили се тој невероватно прецизно урађеној дрвеној скулптури, ту и тамо више пута премазиваној, јер се боја на неким местима скидала више него на другим. Мишићи, ребра, коса, брада, крв из рана које је нанео римски војник Лонгин, све је било савршено урађено до најситнијег детаља.

Kао да сам посматрао једну од бројних варијанти „Скидања с крста”, неког великог старог мајстора… И у тој тишини, пробудило ми се чудно, невероватно осећање – Онај који је на себе примио грехе целог човечанства, лежао је ту испред мене, надохват руке. Kао да је најзад изнашао мало времена да одмори ум и тело, и месо и кости, након свих тешкоћа којима је био изложен на Голготи.

Прилазили смо експонату с видним страхопоштовањем, још не схватајући зашто је изложен у колеџу, на спрату, а не у самој цркви. Доле би му, по свему, било логичније место, зар не?

И тада, као по некој команди, примакли смо се још ближе и почели да додирујемо, односно милујемо углачана прса, руке, ноге, чело, косу, браду, водећи рачуна да неко случајно не наиђе и ухвати нас на делу. Даме су морале, дакако, пипнути и ту чисту „постељину”, беспрекорно навучену и затегнуту, да провере врсту материјала. „Плиш? Да, јесте, али није као онај наш.”

Тако смо, из прве руке, дошли до јединог правог одговора на питање о разлозима склањања светиње од погледа, и многобројих сувишних додира радозналих посетилаца. Има разноразних верника.

Пришао сам јастуку, да и ја, као још један велики познавалац плиша и плишаних артикала, проценим да ли је квалитет задовољавајући. Гледао сам јастук и главу страдалника на њему, спуштене капке и расуту косу, и приметио да коса мало чудно пада по раменима. Наиме, та коса би на лежећој фигури морала падати иза рамена, и ширити се по јастуку, а овде то није био случај. Загледајући детаље, на самим раменима, поред крајева праменова косе, приметио сам расцепе који су показивали да су дрвене руке спојене с дрвеним торзом.

Загледао сам рамена, тражећи било
какав, па и најмањи знак клиновања,
који би ми показао како су руке спојене
с телом, али нисам нашао никакве
трагове. Ако руке нису приковане, можда
могу да се покрећу?

Баш као на оној прелепој староегипатској дрвеној скулптури Kа-апера, сеоског кнеза или „високог свештеника и тумача верских текстова” – изаберите сами по свом избору. Али, сетите се, те руке се нису могле покретати јер су их дрвени клинови трајно фиксирали за дрвено тело, правећи компактну целину. Да ли је и ово стара школа?

Загледао сам рамена, тражећи било какав, па и најмањи знак клиновања, који би ми показао како су руке спојене с телом, али нисам нашао никакве трагове. Ако руке нису приковане, можда могу да се покрећу? Осим нас нема никога у ходнику? Пробаћу …

И рука се покренула! Мислим, ја сам је покренуо.

Наставио сам да ширим обе руке још мало, и још мало, и тада сам, по први пут, приметио рупе на длановима! Kао да их је неко на брзину провртео електричном бушилицом, бургијом пречника 10 милиметара, а можда и неком широм. Ако су све ране, направљене копљем на телу мученика, урађене до најситнијег детаља, како је могуће да је мајстор дрводеља „смлатио” ране на длановима кроз које су пролазили метални клинови приликом распећа?

Најфинији детаљи и груби радови? Нешто ми се ту никако није уклапало… Зурио сам у то напаћено лице, и тело, налазећи у њему мало Рубенса, мало Рембранта, а било је и Микеланђелових потеза из најбољих дана. Сва мускулатура је била минуциозно урађена, и чак су се назирала и ребра испод затегнуте коже, али набори на белом сукну, поред десног бедра, морали су знатно другачије падати. Да ли је мајстор имао ваљано оправдање за направљене пропусте?

Боже, знам, грешан сам, али морао сам да проверим колико се тој дрвеној скулптури могу раширити руке – било је то јаче од мене. Не могу сада, под старе дане, да се мењам.

Моји пратиоци су, увидевши шта радим, почињали да се крсте и у неверици врте главама, али ја сам терао по своме. Развукао сам дрвене руке до крајњих граница и одмакао се да и то усликам, неколико пута – за сваки случај, па узео да проверим квалитет снимака и видим на шта то све скупа личи. Прескупи мобилни је одједном почео да лудује и обртао је слике по неком само њему логичном „андроидном” систему.

Kада се најзад на једној зауставио, схватио сам, у чуду, о чему се ради – то више није био човек на лежају, с јастуком испод главе, већ нетом разапети, измучени Месија! Сада се све уклапало.

Рупе на длановима, и рупе на стопалима, нису биле ту без разлога – кроз њих су, по свој прилици, морали проћи гвоздени клинови. Онај метални крст, прислоњен уз зид, био је наговештај шта се чини с прелепом дрвеном статуом, а ја сам га игнорисао од самог почетка. Ту негде, у близини, требало би да се налази одговарајући дрвени крст на који се може намонтирати ово ремек-дело! Kада сам већ ту, а имам времена, зашто не бих мало проњушкао?

Kада сам рекао одговарајући, мислио сам на повелик крст! Морам га наћи – та није игла. Kренуо сам сâм, убрзаним кораком, јер ме моја група неће дуго чекати. „Само пет минута!” У реду, довољно ми је! Баш сам брзо газио. У једном моменту сам приметио да је све покривено видео-надзором, али ишао сам празним ходницима, још брже. Војвода Живојин Мишић је једном рекао: „Kо сме, тај може, ко не зна за страх тај иде напред!”

Ја сам све своје страхове одавно испуцао, па сам наставио даље, убеђен да је једино што би ми се могло десити нека бенигна бламажа. Спремио сам пар кратких питања за чуваре, на које бих евентуално наишао, а сва су се односила на моју жељу да упознам унутрашњост најближег тоалета. Уз оно обавезно „Пор фавор!”

На последњем спрату сам дошао до отшкринутих дрвених врата, која су ме просто мамила да их отворим, али силне жице и кутије с релејима говориле су ми да то не радим. Тада сам први пут помислио на могућност блиског сусрета с португалском полицијом. „Да, црвена лампица је блицала, али ја више нисам могао да трпим!”, тако ћу им рећи ако се упале сирене аларма. И отворио сам врата…

Нашао сам се на уској дрвеној галерији, која је само на први поглед била празна. Kада сам привирио иза врата, појавило се оно што и ви можете видети на фотографији – велики дрвени крст, којем је својом величином одговарала она „лежећа” скулптура Исуса Христа, и на њему три црна метална вијка пречника 10 милиметара, с већ постављеним одговарајућим наврткама, били су потврда да сам дошао до траженог циља. Због незгодног угла, и близине ограде и врата, нисам могао направити добар снимак, па сам истрчао у ходник, не мислећи више на сензоре и релеје, и убрзо пронашао улаз на суседну галерију. Хм, па ово није лоше. „Шкљоц!”

Пролазиле су године, али дочекао сам да видим како изгледа и та величанствена верска процесија, која се одржава на Дан доброг господа Исуса (Senhor Bom Jesus). Тада бирани појединци добијају ретку част да на својим раменима кроз Фуншал пронесу статуу богочовека, разапету на великом дрвеном крсту. Волео бих да некада сазнам да ли је то онај исти, којег сам нашао на галерији, у цркви светог Јована?

Искрено верујем да јесте. Желим да верујем!

Текст је преузет из књиге Миодрага Иванишевића „Мистерије и како их се решити”, која је у завршној припреми.