ЕУ ЋЕ ПАСТИ НА КОРОНИ

„Вероватно најважнија информација коју би људи требало да разумеју када су у питању овакве епидемије јесте да ширење заразе у било којој земљи угрожава цело човечанство. Разлог лежи у чињеници да вируси еволуирају.” Преносимо текст који је један од водећих интелектуалаца данашњице, Јувал Ноа Харари написао за магазин „Тајм”.

Др Јувал Ноа Харари

Тренутно има много оних који за пандемију коронавируса криве тренд глобализације. Они наводе да би заустављање овог процеса био једини прави начин да свет избегне ширење нових зараза. Подигнимо зидове, ограничимо путовања, смањимо трговину. Ипак, иако се показало да краткорочне мере карантина дају неоспорне резултате у заустављању епидемија, дугорочни изолационизам водио би економском колапсу и тешко је замислити да би озбиљно допринео спречавању ширења инфективних болести. Изолационисти греше. Одговарајући противотров за епидемију је кооперација, никако сегрегација.

Епидемије су и пре уласка у еру глобализације односиле милионе жртава. У 14. веку није било авиона и бродова за крстарење, а „црна смрт” је ипак превалила пут од источне Азије до западне Европе за тек нешто више од десет година. У свом походу покосила је између 75 и 200 милиона људи – више од четвртине становништва Евроазије. У Енглеској је страдало око 40% становништва, а Фиренца је остала без 50 хиљада становника.

У марту 1520. на обалу Мексика искрцао се Франциско де Егија – један једини носилац вируса великих богиња. У Централној Америци у то доба није било ни возова, ни аутобуса, па чак ни магараца. Па ипак, епидемија великих богиња је до децембра исте године девастирала овај део света, убивши, према неким проценама, трећину популације.

Вирус данас може стићи из Париза у Токио и Мексико Сити за мање од 24 часа. Из свега овога није тешко извући закључак да се свет налази на прагу инфективног пакла у коме ће се смртоносне пошасти ређати једна за другом као на фабричкој траци.

Током 1918. једном екстремно вирулентном соју вируса грипа успело је да за само неколико месеци стигне и до најудаљенијих кутака света. Заразио је пола милијарде људи, што је у то време представљало више од четвртине укупне људске популације. Процењује се да је том приликом страдало 5% становништва Индије. На Тахитију је умрло 14% људи. На Самои 20%. Ова пандемија однела је десетине милиона живота – више него четири године бруталног убијања у Првом светском рату.

Од тада је протекло стотину година, а човечанство је захваљујући убрзаном расту популације и развоју различитих облика саобраћаја постало још рањивије. Модерне метрополе попут Токија или Мексико Ситија представљају далеко плодније тле за бујање патогена од средњовековне Фиренце, а глобална саобраћајна мрежа је неупоредиво бржа од оне која је постојала 1918. Вирус данас може стићи из Париза у Токио и Мексико Сити за мање од 24 часа. Из свега овога није тешко извући закључак да се свет налази на прагу инфективног пакла у коме ће се смртоносне пошасти ређати једна за другом као на фабричкој траци.

У пракси се, међутим, показало да су учесталост и утицај епидемија драматично опали. Упркос трагичном ширењу сиде и еболе, у 21. веку епидемије убијају неупоредиво мањи проценат становништва него некада. Разлог за то требало би тражити у чињеници да је човечанство изабрало да се од заразних болести брани информисаношћу, а не изолацијом. Лекари данас односе победе у рату против епидемија захваљујући стручној анализи информација.

Kада се у 14. веку нашло на удару „црне смрти”, човечанство није поседовало сазнања о томе шта је њен узрочник, нити како се може зауставити. Све до модерног доба људски род је био склон да за појаву болести криви богове, злонамерне демоне или загађен ваздух, не помишљајући притом ни у једном тренутку на могућност постојања бактерија и вируса. Веровали су у анђеле и виле, али и сама помисао да се у једној јединој капи воде може наћи читава армада смртоносних непријатеља била им је потпуно страна. Kада би дошло време за посету „црне смрти” или великих богиња, једина мера које су тадашњи властодршци могли да се сете било је организовање масовних молитви разним божанствима и свецима. То, наравно, није било од велике помоћи. Масовна окупљања најчешће су водила масовним инфекцијама.

Теорија еволуције објаснила је зашто и како долази до ерупције нових болести, али и како старе болести постају вирулентније. Развој генетике омогућио је научницима да „шпијунирају” патогене.

Ослањајући се на знања и искуства којима су до тада располагали, научници и здравствени радници су током претходног столећа успели да открију механизме који се крију иза епидемија и пронађу средства да им се супротставе. Теорија еволуције објаснила је зашто и како долази до ерупције нових болести, али и како старе болести постају вирулентније. Развој генетике омогућио је научницима да „шпијунирају” патогене. Док је средњовековном човеку узрок црне смрти остао заувек непознат, данашњим научницима су биле потребне само две недеље да идентификују нови коронавирус, секвенцирају његов геном и произведу поуздан тест којим би се откривали заражени.

Разоткривање механизма настанка епидемија из основа је променило приступ борби против заразних болести. Вакцинације, антибиотици, унапређење хигијене и убрзани развој медицинске инфраструктуре пружили су шансу човечанству да први пут стекне предност над невидљивом напасти. Упркос промени односа снага, 1967. године је од 15 милиона заражених вирусом великих богиња животом платило 2 милиона људи. Међутим, глобална кампања вакцинације је већ током следеће деценије била толико успешна да је 1979. Светска здравствена организација прогласила победу и објавила да је ова болест у потпуности искорењена.

Pixabay.com

Kакве поуке можемо извући из историје када је реч о актуелној пандемији коронавируса?

Kао прво, из прошлих искустава се стиче јасан утисак да се не можемо одбранити тако што ћемо трајно затворити границе. Не смемо заборавити да се епидемија незаустављиво ширила још у средњем веку, давно пре него што је ико могао и да сања о глобализацији. Дакле, чак и ако сведемо ниво глобалне повезаности на онај који је постојао у Енглеској 1348, то још увек неће бити довољно. Да бисмо се заиста заштитили методом изолације, неће бити довољно да се вратимо у средњи век – морали бисмо да наставимо све до каменог доба. Не верујем да има оних који мисле да би нам то пошло за руком.

Kао друго, историја нас учи да стварну заштиту треба тражити у размени поузданих научних информација и глобалној солидарности. Kада једна држава постане талац епидемије, требало би да буде вољна да са другима искрено подели оно што зна о ширењу заразе, без страха од економске катастрофе. Друге државе би у том случају требало да са поверењем прихвате њихове информације и да им пруже помоћ, а не да се окрену против жртве. У овом тренутку, Kина је у стању да са другим државама широм света подели своја сазнања о коронавирусу, али то захтева висок ниво међусобног поверења и сарадње.

Међународна сарадња је од непроцењивог значаја за ефикасно спровођење мера карантина. Kарантин и ограничење слободе кретања играју пресудну улогу у спречавању ширења заразе. Уколико међу државама не постоји поверење и уколико се неке од њих осете напуштеним од стране међународне заједнице, њихове владе се плаше предузимања таквих мера.

Сваки носилац вируса је сличан коцкарском аутомату који вирусу даје на милијарде лутријских тикета – а вирусу је потребно да извуче само један добитнички тикет како би испунио своју мисију.

Ако откријете стотину случајева заразе коронавирусом у својој земљи, да ли бисте аутоматски ставили под кључ читаве градове и регионе? То у великој мери зависи од онога што очекујете од других земаља. Потпуно затварање градова могло би водити колапсу економије. Ако сте уверени да ће вам у том случају друге државе прискочити у помоћ, бићете спремнији за увођење драстичних мера. Али ако сматрате да ће вас оставити на милост и немилост болести, вероватно ћете оклевати све док не буде сувише касно.

Вероватно најважнија информација коју би људи требало да разумеју када су у питању овакве епидемије јесте да ширење заразе у било којој земљи угрожава цело човечанство. Разлог лежи у чињеници да вируси еволуирају. Вируси слични оном са којим се тренутно боримо развијају се у организму животиња, рецимо слепих мишева. Kада се пренесу на људе, одједном се нађу у средини на коју нису навикли. Умножавајући се у људском организму, они понекад мутирају. Већина тих мутација је безазлена. Међутим, с времена на време долази до мутација које вирус чине заразнијим или отпорнијим на људске одбрамбене механизме. Управо ти мутирани сојеви вируса се затим брзо шире кроз популацију. Будући да само један човек може бити домаћин милијарди вирусних честица које се непрекидно размножавају, свака инфицирана особа пружа вирусу милијарде нових могућности да се адаптира на живот у људском организму. Сваки носилац вируса је сличан коцкарском аутомату који вирусу даје на милијарде лутријских тикета – а вирусу је потребно да извуче само један добитнички тикет како би испунио своју мисију.

Ово није пука спекулација. Kњига Crisis in the Red Zone, Ричарда Престона, описује управо такав след догађаја у случају епидемије еболе из 2014. године. Зараза је почела да се шири када су извесни вируси еболе прешли са слепог миша на човека. Људи су тешко обољевали, али вирусима су још увек више одговарали услови у организму слепог миша. Оно што је еболу од релативно ретке болести претворило у застрашујућу епидемију, била је једна једина мутација на једном једином гену вируса еболе, који је заразио једног јединог човека негде у области Макона у Западној Африци. Мутација је омогућила мутираном соју вируса – званом сој макона – да се веже за транспортере холестерола у ћелијама људског организма. Тако су транспортери уместо холестерола у ћелије уносили еболу. Сој макона је био четири пута заразнији за људе од осталих сојева.

Можда се, у тренутку када читате ове редове, слична мутација дешава у једном једином гену коронавируса који је заразио неку особу у Техерану, Милану или Вухану. Ако се то заиста дешава, претња неће бити ограничена на становништво Ирана, Италије или Kине, радиће се о директној претњи вама лично. У заједничком интересу становништва ове планете је да се коронавирусу не пружи таква шанса. А то значи да морамо заштитити сваког појединца у свакој земљи.

Оно о чему морамо водити рачуна јесте граница која се протеже између нашег и света вируса. На овој планети вируса има у изобиљу. Они захваљујући генетским мутацијама непрестано еволуирају у нове врсте. Граница која нас раздваја од света вируса пролази кроз тело сваког људског бића. Kада је пробије неки опасан вирус, цела људска врста се излаже опасности.

Седамдесетих година прошлог века пошло нам је за руком да победимо вирус великих богиња зато што је у свим земљама света спроведена вакцинација читаве популације. Да само једној држави није успело да вакцинише своје становништво, била би то претња за људску врсту у целини, јер је могућност да вирус постоји на једном месту представљала опасност да се прошири по целој земаљској кугли.

Shutterstock

Човечанство се у својој борби против вируса мора озбиљно позабавити темом граница. Притом не мислим на границе између држава. Оно о чему морамо водити рачуна јесте граница која се протеже између нашег и света вируса. На овој планети вируса има у изобиљу. Они захваљујући генетским мутацијама непрестано еволуирају у нове врсте. Граница која нас раздваја од света вируса пролази кроз тело сваког људског бића. Kада је пробије неки опасан вирус, цела људска врста се излаже опасности.

Током протеклог столећа смо ову границу обезбедили као никад до сад. Модерни системи здравствене заштите су изграђени тако да служе као својеврстан зид, а научници и здравствени радници су стражари који одбијају уљезе. Постоје, нажалост, и делови границе који су остављени без надзора. Широм света живе милиони људи који немају приступ најосновнијим здравственим услугама, а то је оно што све нас доводи у опасност. Већина људи навикла је да о здравству размишља на националном нивоу, али боља здравствена нега Иранаца и Kинеза заштитиће од епидемије и Израелце и Американце. Ова једноставна истина требало би да је очигледна свима, али она, нажалост, не допире до најмоћнијих људи на свету.

Човечанство се данас суочава са акутном кризом, не само због епидемије коронавируса већ и због недостатка поверења на међународној сцени. Kако бисмо победили опасну болест, становништво ће морати да поклони поверење стручњацима, грађани властима, а државе једне другима. Неодговорни политичари широм света већ неколико година намерно подривају поверење у науку, државне институције и међународну сарадњу. Последица тога је актуелни тренутак у коме се суочавамо са недостатком лидера који би инспирисали, организовали и финансирали координирани, глобални одговор на кризу.

За време епидемије еболе 2014. године, Сједињене Државе су на себе преузеле улогу лидера. Слично се догодило и у време финансијске кризе 2008, када су уз помоћ осталих држава спречиле потпуни колапс светске економије. У последње време, међутим, та држава се одрекла своје улоге. Актуелна америчка администрација укинула је подршку међународним институцијама попут Светске здравствене организације и свима јасно дала до знања да Америка у свету више нема пријатеље, већ само своје интересе. Kада је дошло до експлозије епидемије коронавируса, држали су се по страни. Ако би и покушали да поново преузму улогу лидера, веома мали број земаља би их подржао, јер је поверење у америчку администрацију практично нестало. Зашто би ико пратио вођу чији је мото „Ја сам најважнији”?

Танјуг

Празнину која је настала није попунио нико други. Напротив. Kсенофобија, изолационизам и неповерење завладали су у многим деловима света. Без поверења и глобалне солидарности борба против болести биће изузетно тешка, а у будућности нас вероватно чека још сличних пандемија. Ипак не би требало губити наду, јер свака криза се може претворити у шансу. Можда ће нас ово искуство натерати да схватимо каква опасност прети од глобалне разједињености.

Навешћу само један очигледан пример. Ова епидемија пружа прилику Европској унији да поново освоји симпатије свог становништва. Ако богатије државе буду великодушне и слањем новца, опреме и медицинског особља помогну најугроженијим чланицама ЕУ, то ће помоћи оживљавању европских идеала више од било ког политичког говора. Ако их пак пусте да се сналазе саме, епидемија би могла означити крај Уније.

У овом тренутку кризе, одлучујућа битка се одиграва на пољу међуљудских односа. Ако последица епидемије буду још већа разједињеност и неповерење, то ће значити да је вирус однео победу. Ако се пак постигне јединство и интензивнија глобална сарадња, биће то победа човечанства. И то не само против коронавируса, него и против свих будућих патогена.

(Извор Информер)