ФАШИЗАМ ANTE PORTAS

У „Држави” Платон се обраћа саговорнику: „Видиш ли пријатељу она три чобана. Све док они могу да надгласају мене и Сократа и услед тога да доносе одлуке, ја у демократију не верујем”.

Академик Драган Раденовић

Почетком јуна, за време боравка у Бечу, изненадио ме је телефонски позив за промоцију књиге Мадлен Олбрајт „Фашизам” (фашизам-упозорење), чији је вриштећи наслов написан великим рељефним словима на црним корицама, јарком флуорисцентном црвеном бојом. Представљање је уприличено у књижари „Талија”, у Ландштрасе у самом средишту аустријске престонице, уз присуство тридесетак позваних.

Пар дана пре овог догађаја мој пријатељ из емигрантских дана, који је остао да живи у Америци, испричао ми је да је недавно у Центру за културу јеврејске заједнице у Бруклину ауторка била извиждана и напустила је просторије пре него што је промоција почела. Гласним повицима и транспарентима „Убицо” и сличним, присутни су отерали бившег државног секретара Клинтонове администрације.

Мадлен Олбрајт је у свом штиву изнела
персоналну хронологију родоначелника
фашизма: Мусолини (кога су одређени
ватикански ауторитети и кругови
сматрали „инкарнацијом бога”, а Томас
Едисон „генијем модерне ере”), Хитлер
(чијем се „личном магнетизму” Винстон
Черчил дивио), Франко, сер Освалд Мозли,
Португалац Салазар, Стаљин, Макарти,
Милошевић, Садем Хусеин, Чавез, Гадафи,
Ердоган, Путин, Орбан, Јарослав Качински,
Ким Џон Ун и Доналд Трамп (који је по
њеном мишљењу оличење „камелеона зла”).

Интересовање за феномен фашизма и садржај књиге задржали су ме на овом догађају.

Осим тезе да свако доба рађа свој фашизам, коју је подржао присутни француски филозоф Анри Леви, познат као некритични заступник либерализма, Мадлен Олбрајт је у свом штиву изнела персоналну хронологију родоначелника фашизма: Мусолини (кога су одређени ватикански ауторитети и кругови сматрали „инкарнацијом бога”, а Томас Едисон „генијем модерне ере”), Хитлер (чијем се „личном магнетизму” Винстон Черчил дивио), Франко, сер Освалд Мозли, Португалац Салазар, Стаљин, Макарти, Милошевић, Садем Хусеин, Чавез, Гадафи, Ердоган, Путин, Орбан, Јарослав Качински, Ким Џон Ун и Доналд Трамп (који је по њеном мишљењу оличење „камелеона зла”).

Мадлен Олбрајт (Википедија)

Дотична ауторка, такође, сматра да сваки од наведених присталица идеје и праксе реченог друштвеног система власти поседује извесне специфичне карактеристике, али да су основе фашизма свима заједничке: ауторитаризам, диктатура, тиранија, деспотизам, популизам. На питање шта мисли о данашњим лидерима држава насталих распадом СССР-а, Југославије, Ирака, Либије…, а које су настале уз капитално деструктивно залагање и учешће САД-а, одговорила је да би њих требало да препознају неки други аутори.

Амерички писац Џон Голдберг је обелоданио
унутрашњу суштину феномена „Запад”, коју
карактеришу искључивост, егоизам и утилитараност у односима према свим
чланицама међународне заједнице.

Искуство савременог света обележено је  непрестаном мимикријом јединственог непријатеља људског рода и цивилизације чији је општи назив Запад. У том синтетизованом, првенствено географском називу, садржана су сва обележја идеје и идеологије, истине и лицемерја и бруталне силе финансијске моћи, као свеколиког еквивалента материјалних и духовних вредности. Амерички писац Џон Голдберг је обелоданио унутрашњу суштину феномена „Запад”, коју карактеришу искључивост, егоизам и утилитараност у односима према свим чланицама међународне заједнице.

Прецизнијим историјским мерилима гледано,
Велика Британија је ипак права отаџбина
нацизма, јер је идеја о власти једне расе,
тачније изабране „нордијске расе”, која би
требало да влада целим светом, настала у
енглеском колективном уму.

Џон Голдберг (Википедија)

Либерални фашизам је механизам власти настао у САД крајем 19. и почеком 20. века, а прихваћен је на Западу као  важан део практичне политике, који се „преко ноћи” трансформише од активног партнера у немилосрдног

непријатеља, спремног да сатре дојучерашње пријатеље. У делу „Либерални фашизам”, овај аутор утврђује да је Запад свој систем сам назвао „либералним фашизмом”. Термин је преузет од професора Херберта Велса, који је 1932. године приликом сусрета младих либерала на Оксфордском универзитету, на овај начин желео да ближе одреди синоним „просвећеног нацизма”, ослањајући се на Мусолинијев режим и комунистичку Русију.

Резултат овог тренда било је стварање
Савеза фашиста у Великој Британији на
челу са Освалдом Мозлијем, чију су теорију прихватили и класици марксизма Фридрих
Енгелс и Карл Маркс користећи то „научно
достигнуће” у својим теоријским радовима
и јавним наступима.

Прецизнијим историјским мерилима гледано, Велика Британија је ипак права отаџбина нацизма, јер је идеја о власти једне расе, тачније изабране „нордијске расе”, која би требало да влада целим светом, настала у енглеском колективном уму. Творци су Томас историчар и филозоф Карлајл, писац Хјустон Чембрлен, филозоф Џејмс Хант који је 1862. тврдио да су црнци прелазни облик између мајмуна и човека, и Френсис Галтон, оснивач еугенике – науке о људској селекцији с циљем одгајања идеалне расе, и биолог Карл Пирсон, оснивач биометрије – расистичког усмерења социјалдарвинизма, чија је позната теза да људи имају право на живот, али да то не значи и право свакога да продужи свој род.

На Трећем конгресу Комунистичке
интернационале говорили су да Славени,
као и неки други неисторијски народи, не
могу бити цивилизовани због варварске
суштине коју је немогуће изменити.
Истовремено, за њих су сви балкански
народи били нељуди, недолична бића, а
Срби једноставно „животиње”.

Резултат овог тренда било је стварање Савеза фашиста у Великој Британији на челу са Освалдом Мозлијем, чију су теорију прихватили и класици марксизма Фридрих Енгелс и Карл Маркс користећи то „научно достигнуће” у својим теоријским радовима и јавнин наступима. На Трећем конгресу Комунистичке интернационале говорили су да Славени, као и неки други неисторијски народи, не могу бити цивилизовани због варварске суштине коју је немогуће изменити. Истовремено, за њих су сви балкански народи били нељуди, недолична бића, а Срби једноставно „животиње”.

Бенито Мусолини и Ослвалд Мозли (Википедија)

 

Из разлога ових чињеница, устаљено мишљење да су Стаљин и Хитлер претече фашизма у великој је мери наивно, с обзиром да је ова интелектуална традиција садржана и повезана тројством либерализма, фашизма (нацизма) и комунизма. Комунистичка пракса јесте допринела култу личности као једне од значајних одлика фашизма. Џон Голдберг каже да генеалогија италијанског и Хитлеровог фашизма проистиче непосредно из концепције „опште воље” Жан-Жак Русоа. Није једноставно у потпуности прихватити за извориште фашизма француску политичку традицију, мада је чињеница да Лењин никада себе није одређивао као настављача француске револуције, док фашизам јесте један од плодова француске револуције и прогреса либералне историје.

Вудро Вилсон (Википедија)

 

Развој либерализма на размеђу векова наводи на закључак да је политика Вудроа Вилсона, председника САД који је себе називао „десном руком бога”, први реализовани фашизам у свету. Он је неколико година пре победе Мусолинија оживотворио његове фашистичке идеје: страхопоштовање према држави, колективизам као нову слободу, култ лидера; масе народа су за њега глина коју је могуће моделовати према потреби, а прихватио је и идеје социјалне еугенике. Посебно је карактеристично да је основао министарство пропаганде желећи да оствори „стопроцентну американизацију” грађана Америке, у циљу „борбе за контролу над умом људи”.

Генеалогија овакве политике либералног фашизма је претеча политике Френклина Рузвелта, Џона Кенедија, Линдона Џонсона, па све до „политике смисла” Хилари Клинтон. Амерички либерални фашизам у континуитету траје и у нашем времену, за разлику од италијанског, немачког или аналогног совјетског система.

Капитални парадокс лицемерја заговорника овог система очигледан је у ставу сенатора Хјуа Лонга, савременика председника Рузвелта, кључног човека за развој „либералног фашизма”. Он је заступао мишљење да ће Америка победити фашизам антифашизмом. Овај заговорник фашизма, у семантичкој игри насупрот здравом разуму, две антагоне и дијаметрално различите категорије, одређује да паралелно трају и поставља их у уређени и хармонични склад у међусобној борби за утилитарну превласт у одређеним периодима.

Таква логика развили је и установила непринципијелне прецеденте, јер се од тада моћ америчких председника заснива на непоштовању правила институције председника САД, а и непоштовању уставних одредби и других ограничења. Док је демократски „либерални фашизам” заузимао доминантну позицију у САД, друштвени системи у фашистичкој Италији, нацистичкој Немачкој и Совјетском Савезу еволуирали су у „вождизме”, тј. у антидемократске системе за чију су девијацију одговорне вође, појединци. У савременим условима сведоци смо да Европи прети већ дефинисани „европски тоталитаризам”, представљен администрацијом Заједнице европских народа као колективног управљачког тела, које карактерише несагледива некомпетентност.

Земље Запада, тј. светионици „либералног
фашизма”, одређују ко је непријатељ и
каквим средствима се треба борити против
њега, док земље означене као непријатељи,
у том смислу и Руска Федерација, према
истима се и даље односе као према
партнерима и тако их и називају.

Сви лидери фашистичких друштвених система кроз историју позивали су се на спасоносну улогу државе у решавању материјалних проблема грађана и ништа се није променило ни у савременом добу либералног фашизма. Поред тога, данас се европски и светски државници заклињу у заједничку, готово митску, врхунску вредност која је основна карактеристика и мантра либералног фашизма – потрошњу. Потрошачки менталитет и неконтролисана потреба за потрошњом, првенствено материјалних добара, постала је сировина из које се формирају масе народа. То је неопходан, а и довољан услов за владавину модерног „либералног фашизма”.

Својевремено су и Хитлер, и Мусолини, и Франклин Рузвелт и лидери Совјетског Савеза говорили о повећању нивоа материјалних потреба свога народа, стављајући у први план обичног човека, што је основни услов и способност манипулисања страшћу поседовања. Сведоци смо чињенице да су данашње врховне вредности и потребе свих људи на планети једнаке – потрошачке, у складу са перфидном пропагандом, а по потреби и силом наметнутим захтевима културе Запада.

Начин живота човека на Западу некритички је прихваћен као нешто чему се тежи, а наметнути критеријуми општих вредности постали су закономерност у реалним односима. Збуњујућа је чињеница да народи и номинално суверене државе, мирно прихватају ругање, унижавање, терор и санкције својих демократски изабраних власти од стране држава међународне заједнице, које су под непосредним утицајем Запада. Скорашњи пример је однос према Руској Федерацији због присаједињења Крима Русији и јавно истицање понижавајућег односа према Русији због Американцима испровоцираног и организованог демократског метежа и сукоба, на рубу грађанског рата у Украјини.

Земље Запада, тј. светионици „либералног фашизма”, одређују ко је непријатељ и каквим средствима се треба борити против њега, док земље означене као непријатељи, у том смислу и Руска Федерација, према истима се и даље односе као према партнерима и тако их и називају. За сада се Запад задовољава „ограниченим”, „мирним” економским санкцијама према непослушнима, јер рачуна да ће изграђени потрошачки менталитет и неконтролисане потрошачке потребе грађана у „непријатељским” земљама својом унутрашњом логиком изазвати побуне и преврате. Ова наизглед економска дејства ка сувереним националним државама представљају посебан и све чешће делотворан облик савремене агресије.

Западни естаблишмент са позиције своје хистеричне патолошке мржње безобзирно се односи према појединцима који се као легитимни представници држава, у име интереса свог народа и нације одричу западних вредности. Изричити су примери Слободана Милошевића, Моамера Гадафија, сада Виктора Орбана и посебно Владимира Путина. Једни су доживели, а други доживљавају сатанизацију посредством западних средстава масовних комуникација, јер су се успротивили да буду део машинерије „либералног фашизма”. Судбина Милошевића и Гадафија је упозорење да се не може очекивати ма какав цивилизовани однос силника са Запада, који не бирају средства нити методе да покоре свет и угуше сваку слободну иницијативу човека. Пример скорашње експлозије русофобије, која има отворени политички карактер, условљена је првенствено јасним истицањем суверености Руске Федерације (суверене демократије како се изразио председник Путин) и заузимањем бескомпромисног одбрамбеног става ка заштити својих интереса у актуелној историјској епохи.