ФИЧИНОВА АТЛАНТИДА

Чиме је, заправо, покретачки дух кључних стваралаца италијанске ренесансе, заслужио ово речито ћутање? Ови векови ћутања, најкраће речено, могу се видети као последица дубоког сукоба платонистичке филозофије најпре с хришћанством, а потом подједнако и са европским емпиризмом и рационализмом.

Проф. др  Александар Петровић

Марсилио Фичино, рођен у Фиренци 19. октобра 1433, у девет сати увече, био је покретачки дух кључних стваралаца италијанске ренесансе: ученог песника Анђела Полицијана, филозофа Пика дела Мирандоле, преводиоца Вергилија Христофора Ландина, архитекте Леона Батисте Албертија. Непосредно надахнути њиме били су Ботичели, Микеланђело, Рафаел, Тицијан, Дирер и многи други. Упркос томе, Фичиново дело пола миленијума после његове смрти (1499) било је суштински непознато европској мисли. Ови векови ћутања, најкраће речено, могу се видети као последица дубоког сукоба платонистичке филозофије најпре с хришћанством, а потом подједнако и са европским емпиризмом и рационализмом.

Да би то потврдио, када се бави
најтежим питањима, Фичино се
у својим списима ослања на поезију,
метафору, мит и имагинацију.

Обнова платонизма на Западу почиње великом кризом Византије, а узима маха нарочито 1439, после доласка цара Јована VIII Палеолога, у чијој су пратњи били патријарх Јосиф II и филозоф Гемистос Плетон, на екуменски концил у Фиренци, на коме се после многих векова први пут тражила сагласност источне и западне цркве. Слушајући Плетона, Козиму Медичију, банкару који је владао фирентинском политиком и културом, постало је јасно да треба почети с проучавањем грчке културе и грчког језика.

Иако није намах остварена, ова идеја је оснажена после 1453, падом Византије, када са многим ученим Грцима у Фиренцу долази и Јован Аргиропулос, који држи предавања о Аристотелу и Платону. Платон је у том тренутку врло оскудно познат западном свету, који се исцрпљивао у истањивању тананих Аристотелових дистинкција.

Речито ћутање

Платон не само да је једва познат кроз лоше средњовековне преводе, он је, могло би се рећи, и непожељан. То што је средњи век упознао од Платона и његових настављача није му се допало, јер су неоплатонисти сасвим мирно тврдили да је оно божанско у Христу једнако присутно и у Аполонију из Тијане. Аполоније није за њих био ништа мање Христ од Исуса. И због тога је, између осталог, за добар део латинске цркве Платон био отеловљење ђавола, јер је његово учење непосредно и посредно призивало древно античко Средоземље, са културом мистерија и повезивањем душе с космосом.

Козимо Медичи је око 1462. Фичину поклонио вилу Кареги на јужним падинама висова Монтевекија поред Фиренце, која је гледала на само километар удаљену његову вилу. Вила Кареги постала је седиште обновљене Академије, коју је император Јустинијан пре скоро целог миленијума, 529. године, затворио у религиозном заносу.

Када се 1489. појавила његова
„Књига живота”, клер га је напао
да је то књига демонске магије.

Фичино ту почиње да преводи Платона, херметичке списе, орфичке химне, Плотина, окупљајући око себе духове жељне да удахну ваздух духовне слободе. Врло брзо, као последица тог рада, почели су се помаљати обриси давно несталог света, тако да би се Фичинов рад могао упоредити са проналаском давно нестале Атлантиде.

Доминикански фратар Ђироламo Савонарола је грмео против Платона и осталих античких писаца, који су за њега и небитни и опасни. Оцена инквизиције била је да Фичино обнавља празноверице и да се посвећује лажном знању. Када се 1489. појавила његова „Књига живота”, клер га је напао да је то књига демонске магије. Парадоксално је да је ову оцену инквизиције у битним цртама преузела и историја филозофије, која је Фичинов рад сматрала у основи празним, „нефилозофским” и „ненаучним”, једино му признајући преводилачке заслуге. Чиме је, заправо, Марсилио Фичино заслужио ово речито ћутање? Зашто је, на пример, Пико дела Мирандола толико превођен и коментарисан, а његов учитељ, највећи писац фирентинског буђења, сасвим запостављен?

Ово заиста изазива чуђење, јер је ренесанса стуб европске културе и њеног духовног идентитета. Није тешко схватити како би европска култура изгледала ако бисмо из ње уклонили Микеланђела, Ботичелија, Рафаела, Дирера… јер Фичино је управо тај који окупља ренесансне уметнике и посвећује их у Платоново учење, упућује их у математику, која је потка њихове уметности, и даје им увид у мистерије бесмртности душе које зраче из њихових дела.

Марсилио Фичино не само да је покренуо обнову ових дисциплина и први пут у целости преводио Платона, Плотина и друге на латински, он је и здружио свој позив хришћанског свештеника са астролошким, ботаничким, магијским и музичким радом. Његов подухват био је на прави ренесансни начин усмерен ка синтези два света – вере и ума.

На тај начин Фичино је европску културу отварао за плодније сагледавање не само значења платонистичког наслеђа, већ и могућности превазилажења моралне, духовне и животне кризе која је потресала Европу. Врло је вероватно да је Никола Коперник, полазећи од његовог дела „О Сунцу” (Фичино, 1994) и укупног неоплатонистичког погледа на свет, почео осмишљавати своје дело „De Revolutionibus Caelestibus”.

Преписка с мислиоцима

Фичино је у преписци с бројним европским мислиоцима којима покушава да стави до знања где лежи прави проблем и у ком правцу треба гледати. У овом погледу веома је занимљиво писмо које је под називом „Лудост и беда човечанства” (Stultitia et miseria hominum, The Letters, 57–59) упутио Џону Колету, оксфордском реформатору, пријатељу Еразма и Мора, предстојнику катедрале Светог Павла:

„У мојој Академији видели сте насликану земаљску куглу; на једној страни је Демокрит, који се смеје, а на другој Хераклит који плаче. Зашто се Демокрит смеје? Зашто Хераклит плаче? Зато што је гомила људског рода грдно, слуђено и кукавно живинче.

Сваког дана смртници од Бога траже добре ствари, али се никад не моле да им буде дато да их добро користе. Желе богатство да им опслужује жеље, а није их брига што жеља треба да служи уму. Хтели би да им кућни намештај до последње ситнице буде леп колико је могуће, али тешко да су икадa бринули да им душа постане лепа. Они стално траже лека болестима тела, а занемарују болести душе. Мисле да могу да живе у миру са другима, а опет стално су у рату са собом, јер им се непрестано боре тело и дух, чула и ум.

Верују да могу да нађу верног пријатеља, али ниједан од њих није себи одан. Што су хвалили, одбацују; што су прижељкивали, не желе; и обратно. Према мери удешавају делове грађевина и у длаку угађају жице на лири, али никад не покушавају да ускладе делове и тежње душе. Претварају камење у обличје живих људи, и претварају живе људе у камење; саме мудраце презиру, али одају почасти киповима и именима мудрих. Тврде да знају све о пословима других, мада не знају много о сопственим.

Хоћете још, пријатељи моји? Власти забрањују убиство, а дају да се свуда праве средства за убијање људи. Желе да од људи изврсно жању, а ипак не обраћају довољно пажње садници, то јест детету.

Људи увек живе лоше данас; једино живе добро сутра. Зарад амбиције, злим делима се боре један против другога, мада би се пут до славе лакше прокрчио када би једни другима чинили добро.

Иако увек говоре зло, очекују да ће се о њима причати добро; мада чине зло, очекују да приме добро. Тврдимо да смо творци добра, а да је Бог творац зла. Сваљујемо кривицу за своје грешке на звезде.

Колико ћете наћи људи којима је човек вредан колико и новац; који негују себе како што обрађују своја поља и воде остале послове; који васпитавају породицу са истом пажњом са којом чувају своје коње, псе и птице; који схватају колико је траћење времена озбиљно? У трошењу новца врло смо шкрти, у трошењу времена смо расипни преко мере. Колико људи можете да набројите који су свесни сиромаштва своје душе? Свако верује да обилује мудрошћу, а да има мањак новца.

Како јадно стање! Тражимо оно највеће у најситнијем, оно највише у ниском, добро у злом, одмор у делатности, мир у неслози, изобиље у оскудици; укратко, живот у смрти.

Преклињем вас, пријатељи, да потражимо оне исте циљеве које већ тражимо, али да не наставимо да их тражимо на истом месту. Човек који верује да ће наћи неку ствар у њеној супротности луд је и јадан. Збогом.”

Ткање царевог одела

Ни ово писмо, ни његово дело у целини заиста се не дају читати у нововековном кључу, било да је емпиристички или рационалистички. Векови нагваждања о cogito мистерији, где се из субјекта изводи постојање на исти начин као што мађионичар вади зеца из полуцилиндра учинили су да европска филозофија није ни доспела до могућности да постави питање Фичина.

Један од најплоднијих задатака
који стоји пред европском културом
и филозофијом јесте ново читање
Фичина изван инквизиторске,
емпиристичке и картезијанске перспективе.

За то је потребно боље разумевање целокупне постантичке европске културе. Савремено разумевање Фичина наметнуто је кроз инквизиторску, емпиристичку и картезијанску редукцију, које се разликују по слову, али не и по духу.

И једни и други и трећи с једнаким жаром одбацују не само Фичина, већ и цео неоплатонизам. Стога један од најплоднијих задатака који стоји пред европском културом и филозофијом јесте ново читање Фичина изван инквизиторске, емпиристичке и картезијанске перспективе. Следећи секуларни декартовски дуализам, који је неким чудом постао филозофско вјерују новог века, последекартовски мислиоци сасвим природно нису имала афинитет за Фичина. Њима су биле потребне разлике, дуализми, а не јединство и идентитет. И када су предлагали идентитет, увек је иза тога стајао cogito субјект. Несубјективно јединство заправо их је плашило, јер им се чинило да се враћају неоплатонизму, филозофији преображаја „поред пећи”, за коју им се чинило да је коначно срушена картезијанском револуцијом, која је, изгледа, имала исти задатак као и инквизиција – „коначно решење” за неоплатонизам.

Насупрот томе, Фичино је сав у јединству, несубјективној повезаности и нераздвојености. „…Наш дух”, каже он, „ако се кроз имагинацију и осећања окрене раду и звездама, повезује се са самим духом света и зрацима звезда кроз које дух света делује.” Да би то потврдио, када се бави најтежим питањима, Фичино се у својим списима ослања на поезију, метафору, мит и имагинацију. Не допушта да се теорија осамостали спрам праксе и зато се нигде у њега не јавља самостални, одвојени објект, а „објективна” истина никада није излучена из херменеутике и духовног искуства. Зато се ново сагледавање Фичина по природи ствари претвара у суочавање са европском филозофијом и питањем да ли је пет векова прошло узалуд у ткању царевог новог одела. Време је, заиста, и то можда последње, да се поново прочита Фичинова „Књига живота”.