Милтон Фридман преноси да су се креатори политика у Југославији често жалили да предузећа превише издвајају за плате. Покушали су да стимулишу предузећа да више новца усмере на инвестиције увођењем високих пореза на плате, али резултати нису били сјајни. То су неки од типичних недостатака радничких и самоуправних предузећа. Већина проблема проистиче из статуса капитала који није у приватном власништву.
Проф. др Бранко Милановић
У пролеће 1973. године Милтон Фридман је посетио Југославију. Неколико седмица касније настао је овај веома занимљив (https://miltonfriedman.hoover.org/objects/52216/report-on-yugoslavia-and-italy), чији је снимак пронашао мој пријатељ Милош Војновић). Фридманова запажања и закључци су луцидни и тачни. Али проблеми самоуправних предузећа у Југославији о којима Фридман говори нису били ништа ново – до 1973. већ су били добро познати и он их је само прецизно сажео. Такође, имам утисак да је Фридманова посета била одлично организована и да је добио прилику да се сусретне с добрим саговорницима. Ако ме сећање не вара, домаћин му је био један од сјајних новинара из одличног београдског часописа „Економска политика” (часописа у коме сам и сâм објавио неке од првих текстова и остао ми је у лепој успомени). Препоручујем да свакако послушате снимак разговора са Фридманом. Овде бих желео да кажем нешто више о три главна проблема самоуправљања које је Фридман уочио (као и многи други аутори, наравно). Тема је важна јер идеје о предузећима у власништву и под контролом радника поново стичу популарност.
Први проблем је избор приоритета у самоуправном предузећу. Kао и кооперативе у Сједињеним Државама, самоуправна предузећа су тежила пре свега максимизацији просечног производа по запосленом, јер су у тој тачки плате највеће. То значи да самоуправна предузећа не прате путању која води до релације једнакости између маргиналног производа рада и плата и да запошљавају мање радника него предузећа којим управљају приватни предузетници. То је потврђено у пракси. Југословенска самоуправна предузећа су нерадо запошљавала нове раднике. Упркос великој миграцији радне снаге у Немачку, незапосленост у Југославији је током 70-их и 90-их година 20. века константно била на високом нивоу од око 10%. Неки аутори, као што је Сузан Вудворд, сматрају да су висока стопа незапослености младих и политике штедње које је наметнуо ММФ после дужничке кризе 80-их година довели до распада земље (тај аспект овде нећу разматрати). Због оклевања самоуправних предузећа да запошљавају, влада је 80-их година донела закон о „обавезном запошљавању нових радника” и предузећима наметнула обавезу да радну снагу увећавају за 2% годишње. Таква политика није погодовала тржишном пословању.
Други проблем на који Фридман указује јесте то што самоуправна предузећа могу остати у еквилибријуму и поред великих разлика у просечном производу по раднику и платама радника. Пошто плата зависи и од интензитета капитала предузећа или сектора, радници у капитално интензивним областима (као што је производња електричне енергије) примају знатно више него радници у текстилној индустрији. Упркос томе, из разлога изложених у претходном пасусу, преласци из једног предузећа у друго изостају (након што оствари свој максимум, предузеће с високим платама неће више запошљавати нове раднике). Овај проблем, као и претходни, описан је у кључном раду Бенџамина Ворда објављеном 1958. и у монументалној студији „Општа теорија радничке управе у тржишној економији” Јарослава Ванека. Многи радови на ове теме објављени су у часописима The Journal of Comparative Economics and Economic Analysis и Workers’ Management, два главна часописа посвећена темама тржишног социјализма. (Такође бих препоручио одличан текст Динка Дубравчића објављен 1970, а и чланак Џејмса Мида из 1972.)
Трећи проблем је то што се капитал налази у друштвеном власништву, то јест радници га не могу отуђити, на пример, продајом. Радници су у овом случају располагали само правом плодоуживања. То је довело до следећег проблема (који је уочен и у кооперативама у граду Мондрагон у Баскији). Kада је требало одлучити колико нето дохотка ће се издвојити за плате, а колико за реинвестирање, радници су обично бирали веће плате. Не само због временске преференције, већ и зато што је плата у потпуности у приватном власништву и може се искористити за отварање штедног рачуна у банци. У том случају радник је власник и главнице и камате. Ако би исти износ реинвестирао у предузеће, радник би имао право на део прихода од инвестиције, док би се главница утопила у друштвени капитал. Замислите да вам је до пензије остало још годину дана и можете да бирате између две опције: да вам се плата увећа за 100 долара или да се исти износ реинвестира у предузеће. Шта бисте изабрали?
Милтон Фридман (Wikimedia Commons)
Фридман у интервјуу преноси да су се креатори политика у Југославији често жалили да предузећа превише издвајају за плате. Покушали су да стимулишу предузећа да више новца усмере на инвестиције увођењем високих пореза на плате, али резултати нису били сјајни. То су неки од типичних недостатака радничких и самоуправних предузећа. Већина проблема проистиче из статуса капитала који није у приватном власништву. Зато овај кооперативни модел не треба мешати са кооперативама у приватном власништву у којима су запослени истовремено и деоничари. У том случају последњи описани проблем не постоји. Прва два проблема су и даље ту, али решавају се увођењем две категорије радника: деоничара и најамника. Тако је урађено у Мондрагону.
Предност самоуправљања је демократија на радном месту. Радници су заиста имали много шира права него у капиталистичким компанијама које су по дефиницији хијерархијски организоване и функционишу као мале диктатуре. Да ли је демократско устројство самоуправних предузећа имало позитиван бруто ефекат на продуктивност (када се урачунају напред поменути недостаци)? То не знам, али мислим да су рађена истраживања и на ту тему. Kоначно, када оцењујемо предности и недостатке самоуправног система треба оставити по страни оне његове одлике које нису везане за систем као такав, већ проистичу из особене ситуације у Југославији. Постоје бар две такве важне одлике.
Прво, у многим великим и важним предузећима нека од радничких права била су ограничена јер су републичке владе и преко њих републичке филијале комунистичке партије постављале на руководећа места припаднике партијске номенклатуре. Тако се демократијом на радном месту ипак управљало одозго. Многи од постављених руководилаца нису имали ни квалификација ни способности за вођење предузећа. Били су то партијски функционери који су се претварали да су пословни људи. Најпознатији пример је Слободан Милошевић. Доспео је на чело једне од највећих југословенских банака, и мада се често хвалио да је био равноправан саговорник Рокфелера и Чејс Менхетн банке, о банкарству је вероватно знао веома мало (дипломирао је на правном факултету).
Друго, после усвајања новог устава 1974. године (који се у време Фридманове посете тек разматрао, што и он успутно помиње), Југославија је почела да функционише као конфедерација којом управљају републичке партијске олигархије. Свака од република настојала је да учврсти и прошири контролу над сопственим самоуправним предузећима, и нарочито банкарским системом. Чак су угрозиле јединствено тржиште ограничавањем слободног протока капитала, у неким случајевима и роба. Самоуправна предузећа су функционисала у све рестриктивнијем окружењу и под све чвршћом контролом политичке олигархије. Такви проблеми (једнопартијски систем и екстремна децентрализација која води у аутаркију) не морају бити присутни у другим земљама.
(Извор Пешчаник)
