Ilustracija Jugoslav Vlahović
Uspelo je Radoju Domanoviću, i nikome više. Ima li smisla još koji put pokušati?
I posle decenije ipo od gašenja, svi se sećaju Galaksije. Gotovo da nema istraživača i naučnika koji je nije čitao u svojim mladim godinama. Neobavezna lektira koja se nestrpljivo iščekivala svakog meseca na kioscima od Triglava do Vardara.
Dvojica zanesenjaka, Gavrilo Vučković i Tanasije Gavranović, početkom sedamdesetih osmislili su časopis Kosmoplov iz kojeg se ubrzo ispilila Galaksija. Čovečanstvo je tih godina netremice zurilo u nebo da još jednom ugleda neustrašivog Jurija Gagarina.
Ako ste načas pomislili da je oličavala naučno novinarstvo prve vrste, niste nimalo pogrešili. Svrstavana je u najbolje naučnopopularne mesečnike u Evropi. Da li je to bio potreban (i dovoljan) uslov da se upustimo u njeno vaskrsavanje?
Ispravan odgovor znaćete jedino ako se prepustite listanju na internetu: kliknete na galaksijanova.rs, to je sve. Ostalo prepuštamo vama, dragi Galaksijanci, ma gde se u ovom času nalazili u Mlečnom putu.
Drugačije nećete saznati kome je Radoje Domanović namignuo. U trećem smeru ionako ne možete zalutati, ako ga uopšte pronađete. „Mi ništa ne obećavamo i to ispunjavamo”. (Preuzeto od Alana Forda, da nas neko ne optuži za krađu).
