Илустрација Југослав Влаховић
Успело је Радоју Домановићу, и никоме више. Има ли смисла још који пут покушати?
И после деценије ипо од гашења, сви се сећају Галаксије. Готово да нема истраживача и научника који је није читао у својим младим годинама. Необавезна лектира која се нестрпљиво ишчекивала сваког месеца на киосцима од Триглава до Вардара.
Двојица занесењака, Гаврило Вучковић и Танасије Гаврановић, почетком седамдесетих осмислили су часопис Космоплов из којег се убрзо испилила Галаксија. Човечанство је тих година нетремице зурило у небо да још једном угледа неустрашивог Јурија Гагарина.
Ако сте начас помислили да је оличавала научно новинарство прве врсте, нисте нимало погрешили. Сврставана је у најбоље научнопопуларне месечнике у Европи. Да ли је то био потребан (и довољан) услов да се упустимо у њено васкрсавање?
Исправан одговор знаћете једино ако се препустите листању на интернету: кликнете на galaksijanova.rs, то је све. Остало препуштамо вама, драги Галаксијанци, ма где се у овом часу налазили у Млечном путу.
Другачије нећете сазнати коме је Радоје Домановић намигнуо. У трећем смеру ионако не можете залутати, ако га уопште пронађете. „Ми ништа не обећавамо и то испуњавамо”. (Преузето од Алана Форда, да нас неко не оптужи за крађу).
