Широм познатог космоса галаксијама-пратиљама (сателитске) одузима се крвоток – остају без гасова за стварање нових звезда. Астрономи су у потрази за могућим кривцем.
То би се могло назвати убиством галаксије или галаксицид. Широм познатог космоса галаксијама-пратиљама (сателитске)полако се одузима крвоток – остају без гасова. И то је одговорно за заустављање стварања нових звезда, чиме се ове галаксије осуђују на прилично брзу смрт (у космичким размерама). Астрономи су у потрази за могућим кривцем.
Према новој студији истраживача из Међународног центра за радио астрономију истраживања (ICRAR) у Аустралији, одговор може имати везе са врелим гасим галактичких јата. Процес је познат као „пљачка под притиском пробијања”, а јавља се приликом проласка галаксија кроз врућу плазму која надјача њихову гравитациону силу. И тада оне губе гас, на исти начин на који ваздушни омотач (атмосфера) планета полако откидају соларни ветрови.
Астрономи су користили податке „Дигиталног прегледа неба” Задужбине Алфреда Слоана и опсерваторије Аресибо. У првом случају су завирили у 10.600 сателитских галаксија у познатом космосу, снимљених на више таласних дужина, у другом су имали увид у количину неутралног атомског водоника који су садржале.
Мерењем износа одузетих гасова, закључили су да је да обим могао бити у спрези са ореолом непознате тамне материје. Наиме, астрономи већ извесно време верују да су галаксије у уроњене облацима невидљиве масе, за коју се претпоставља да чини 27 одсто од познатог космоса.
Тоби Браун са Свинберм универзитета за технологију у Мелбурну (Аустралија) сматра да галаксије у току свога трајања насељавају ореоле различитих величина, од масе Млечног пута до хиљадама пута веће. У већим прегрејана међугалактичка плазма знатно брже скида гас, што подсећа на брзу пљачку. Као да га некаква џиновска „космичка метла” једноставно почисти!
Поменуто чишћење их лишава способности да образују нове звезде, више нису у стању да уђу у раздобље „црвених дивова”. Тако се испуне хладнијим звездама, лагано постајући бледе, хладне и мрачне. Знато се теже опажају у опсегу видљиве светлости, иако се и даље уочавају на инфрацрвеној таласној дужини.
