Често приликом шетње на плажи међу облуцима или у песку можемо видети шарене, обле комадиће истрошеног стакла. Мада ти стаклени каменчићи због својих разноврсних боја могу наликовати изгубљеном благу, то је смеће које је давних дана завршило у мору. Пре него што се седамдесетих прошлог века појавила пластика за једнократну употребу, стакло је било многима најомиљенија врста спремника. Чак су га становници старог Египта, Грчке и Рима користили за израду боца, тањира и здела. Средином 20. столећа су људи у неким западним земљама свакога дана добијали млеко и сокове у стакленим боцама, које су после бацили у ђубре.
Одлагалишта отпадака у Сједињеним Државама, а и у Европи, често су била на отвореном, изложена киши и ветру па је стакло доспело у ријеке, а касније и у море. „На путу до океана боце би се разбиле на мање комадиће које би, ако су завршили близу обале, плима и таласи однијели у море. Због валова су клизили и котрљали се дуж пешчаног морског дна. То је заоблило оштре рубове стакла и подарило му мат изглед”, казала је климатолоškиња Лори Wееден са Универзитета Массачусетс (САД).
Сво стакло, укључујући и морско, почиње као пијесак, најчешће кварцни песак, који је прозирне или беличасте боје. Да би од песка произвело стакло, фабрике га прво прочисте физичким и хемијским процесима уклонивши све минерале осим кварца. Затим топе преостали кварцни песак, додају мало натријум карбоната и вапненца да би повећали савитљивост и чврстоћу и преобликују у га боце, зделе, стакла за прозоре и слично. Будући да је кварц темељ сваког стакла, многе карактеристике тог минерала можемо видети и у морском стаклу, попут прозирности и начина ломљења.
Преломи у кварцу су посебне врсте – конкоидални. Он почиње од једне тачке и ломи се ка спољшњости у полукружном облику, тако да сломљена површина изгледа попут унутрашњости шкољке. Kварц је, такође, врло отпоран на временске услове, тако да неће брзо нестати, мада се лако распадне у мање делове. Већина морског стакла на дну мора проведе барем неколико деценија, с тим да на плажама можемо пронаћи и оне старе стотинама година.
Но експлозијом употребе једнократне пластике смањила се количина морског стакла на плажама. Разлог је, заправо, поприлично тужан – у опскрбном ланцима, али и смећу, све је мање стакла, а све више пластике. С обзиром на то да се од стаклених каменчића у новије време израђује накит (огрлице и ланчићи), неки трговци су одлучили израђују вештачко уметно морско стакло помоћу хемикалија и преса за камен. Разлика између правог и вештачког је суптилна, али се може уочити. Површина потоњег морског стакла је равномерно матирана, док то није случај с природним.
(Индекс)
