Često prilikom šetnje na plaži među oblucima ili u pesku možemo videti šarene, oble komadiće istrošenog stakla. Mada ti stakleni kamenčići zbog svojih raznovrsnih boja mogu nalikovati izgubljenom blagu, to je smeće koje je davnih dana završilo u moru.Pre nego što se sedamdesetih prošlog veka pojavila plastika za jednokratnu upotrebu, staklo je bilo mnogima najomiljenija vrsta spremnika. Čak su ga stanovnici starog Egipta, Grčke i Rima koristili za izradu boca, tanjira i zdela. Sredinom 20. stoleća su ljudi u nekim zapadnim zemljama svakoga dana dobijali mleko i sokove u staklenim bocama, koje su posle bacili u đubre.
Odlagališta otpadaka u Sjedinjenim Državama, a i u Evropi, često su bila na otvorenom, izložena kiši i vetru pa je staklo dospelo u rijeke, a kasnije i u more. „Na putu do okeana boce bi se razbile na manje komadiće koje bi, ako su završili blizu obale, plima i talasi odnijeli u more. Zbog valova su klizili i kotrljali se duž peščanog morskog dna. To je zaoblilo oštre rubove stakla i podarilo mu mat izgled”, kazala je klimatološkinja Lori Weeden sa Univerziteta Massačusets (SAD).
Svo staklo, uključujući i morsko, počinje kao pijesak, najčešće kvarcni pesak, koji je prozirne ili beličaste boje. Da bi od peska proizvelo staklo, fabrike ga prvo pročiste fizičkim i hemijskim procesima uklonivši sve minerale osim kvarca. Zatim tope preostali kvarcni pesak, dodaju malo natrijum karbonata i vapnenca da bi povećali savitljivost i čvrstoću i preoblikuju u ga boce, zdele, stakla za prozore i slično. Budući da je kvarc temelj svakog stakla, mnoge karakteristike tog minerala možemo videti i u morskom staklu, poput prozirnosti i načina lomljenja.
Prelomi u kvarcu su posebne vrste – konkoidalni. On počinje od jedne tačke i lomi se ka spoljšnjosti u polukružnom obliku, tako da slomljena površina izgleda poput unutrašnjosti školjke. Kvarc je, takođe, vrlo otporan na vremenske uslove, tako da neće brzo nestati, mada se lako raspadne u manje delove. Većina morskog stakla na dnu mora provede barem nekoliko decenija, s tim da na plažama možemo pronaći i one stare stotinama godina.
No eksplozijom upotrebe jednokratne plastike smanjila se količina morskog stakla na plažama. Razlog je, zapravo, poprilično tužan – u opskrbnom lancima, ali i smeću, sve je manje stakla, a sve više plastike. S obzirom na to da se od staklenih kamenčića u novije vreme izrađuje nakit (ogrlice i lančići), neki trgovci su odlučili izrađuju veštačko umetno morsko staklo pomoću hemikalija i presa za kamen.Razlika između pravog i veštačkog je suptilna, ali se može uočiti. Površina potonjeg morskog stakla je ravnomerno matirana, dok to nije slučaj s prirodnim.
(Indeks)
