СА ОНЕ СТРАНЕ ДУГЕ

ГЛАВНИ ОСЛОНАЦ АИНС-а

Милољуб Смиљанић

Милољуб Смиљанић

Проф. др Милољуб Мића Смиљанић (1942-2020) био је централни стуб Академије инжењерских наука Србије без кога би она тешко издржала у условима крајње неповољним за инжењерске науке, у условима када се о инжењерским питањима више баве и одлучују политичари него највиши ранг научника у области технологије, рударства, грађевинарста и планирања, електротехнике, машинства и др.


Проф. др Борислав Стојков

Корен речи институција долази од латинске речи instituo, што значи саградити, уредити, постројити. Код нас реч институција полако губи на значењу јер се данас нешто тешко гради и уређује а још мање постројава. Нових институција нема а старе полако губе снагу, посебно оне које су организоване око науке. Научна институција, чију снагу чине појединци научници, данас тешко опстаје јер политику а кроз то и јавност наука све мање интересује.

Код нас је то можда с правом, јер је наука у највише случајева изгубила компас, неповезана са индустријом постала је све мање примењена а фундаментална мало кога занима. Тако инжењери научног профила (професори и доктори наука) у Србији, поред универзитета и научних института, све више губе ослонац и оријентацију, о финансирању да и не говоримо. И поред свега, захваљујући групи агилних редовних професора из разних инжењерских области, основана је Академија инжењерских наука Србије (АИНС) 2004. године, проистекла из раније Инжењерске академије Југославије. Требало је воље, снаге и умећа да се стави на ноге, организује и устроји у нашим условима.

Колико памтим, а њен члан сам од 2006, није ишло лако да АИНС, осим добре воље и ентузијазма појединаца, успостави јасан и чврст профил док на место генералног секретара године 2010. није постављен проф. др Милољуб Мића Смиљанић, човек невероватне упорности и смисла за систематично организовање институције АИНС; до те мере да су најагилнији чланови често гунђали јер су од њега добијали задатке без којих АИНС, у ствари ,не би могао да функционише и представља се у научној и широј јавности као институција од високог значаја за Србију и шире.

Био је то човек који је осмислио, спровео и упорно развијао систем организације, малтене као да је у питању САНУ, а у основи без потребних услова: просторија, сарадника, редовног финансирања и других елемената функцијске логистике. Статут и сва акта АИНС-а била су редовно ажурирана, скупштине и седнице председништва редовно су одржаване, комуникације са другим институцијама биле су део свакодневне активности и ангажовање око профила тзв. радне академије било је његовa стална брига.

И у свему томе је успевао, радећи вредно и систематично, често борећи се са здравственим проблемима и понекад проблемом неразумевања за оно што ради. Дакле, проф. Милољуб Мића Смиљанић био је централни стуб АИНС-а без кога би она тешко издржала у условима крајње неповољним за инжењерске науке, у условима када се о инжењерским питањима више баве и одлучују политичари него највиши ранг научника у области технологије, рударства, грађевинарста и планирања, електротехнике, машинства и др.

Проф. Милољуб Смиљанић је најмање био чиновник, административац, иако је у АИНС-у обављао такве послове као нужност сваке организоване институције. Ми га памтимо на дужности генералног секретара где су такви послови неизбежни, у периоду од када је отишао у пензију.

Сви помало заборависмо ко је он био и који је његов допринос науци у области техничке физике коју је савладао на Електротехничком факултету Универзитета Београд где је дипломирао 1965, магистрирао 1970, и докторирао 1976. Радио је у Институту за физику, па у ИХТМ-у до пензионисања 2009. Паралелно и у настави на матичном факултету као асистент, доцент, па ванредни професор на предмету Оптоелектронске направе. Са студентима и сарадницима био је, као и увек, ангажован у пуној мери развијајући њихове капацитете за савремене научне идеје и праксу.

У Институту за физику био је директор једног од ООУР 1977-79. Био је и председник Научног одбора у ИХТМ-у све до пензионисања. На студијским боравцима у Француској и САД био је у периоду 1987. до 1991. године када је стекао велики број веза с врхунским научницима, што му је омогућило да објави 98 научних радова, од чега 22 у часописима са SCI листе. У Србији је био члан Управног одбора Теслине фондације и експерт Савезног министарства за научну област микроелектроника. Руководио је низом научностраживачких и развојних пројеката за Министарство науке Републике Србије. Има регистрована 42 техничка решења.

Међу првима у Србији бавио се радом на рачунарима и програмирањем (Fortran) још давне 1967. Главне области у његовом научно деловању биле су израда сензорских и оптоелектронских дискретних компоненти. Велики број ових компоненти задовољавао је врло строге критеријуме и провере војних и цивилних атеста.

Био је частан човек, с принципима и моралним особинама које одскачу из данашњих стандардних оквира, и као инжењер, научник, и као отац узорне деце, две кћерке доктора електротехничких наука. И оно што нас у данашњим условима посебно фасцинира, бавио се пољопривредом у свом родном селу у коме је потекао 1942. Изненада је преминуо пришле године.

Нека му је слава!

О аутору

Stanko

2 коментара

  • Lično sam poznavao prof. Miću Smiljanića, potvrđujem sve što je prethodnik rekao. Imao sam utisak da mu je AINS neprestano na pameti. Divno je što ga se Galaksija setila.

Оставите коментар