Prof. dr Miloljub Mića Smiljanić (1942-2020) bio je centralni stub Akademije inženjerskih nauka Srbije bez koga bi ona teško izdržala u uslovima krajnje nepovoljnim za inženjerske nauke, u uslovima kada se o inženjerskim pitanjima više bave i odlučuju političari nego najviši rang naučnika u oblasti tehnologije, rudarstva, građevinarsta i planiranja, elektrotehnike, mašinstva i dr.
Prof. dr Borislav Stojkov
Koren reči institucija dolazi od latinske rečiinstituo, što znači sagraditi, urediti, postrojiti. Kod nas reč institucija polako gubi na značenju jer se danas nešto teško gradi i uređuje a još manje postrojava. Novih institucija nema a stare polako gube snagu, posebno one koje su organizovane oko nauke. Naučna institucija, čiju snagu čine pojedinci naučnici, danas teško opstaje jer politiku a kroz to i javnost nauka sve manje interesuje.
Kod nas je to možda s pravom, jer je nauka u najviše slučajeva izgubila kompas, nepovezana sa industrijom postala je sve manje primenjena a fundamentalna malo koga zanima. Tako inženjeri naučnog profila (profesori i doktori nauka) u Srbiji, pored univerziteta i naučnih instituta, sve više gube oslonac i orijentaciju, o finansiranju da i ne govorimo. I pored svega, zahvaljujući grupi agilnih redovnih profesora iz raznih inženjerskih oblasti, osnovana je Akademija inženjerskih nauka Srbije (AINS) 2004. godine, proistekla iz ranije Inženjerske akademije Jugoslavije. Trebalo je volje, snage i umeća da se stavi na noge, organizuje i ustroji u našim uslovima.
Koliko pamtim, a njen član sam od 2006, nije išlo lako da AINS, osim dobre volje i entuzijazma pojedinaca, uspostavi jasan i čvrst profil dok na mesto generalnog sekretara godine 2010. nije postavljen prof. dr Miloljub Mića Smiljanić, čovek neverovatne upornosti i smisla za sistematično organizovanje institucije AINS; do te mere da su najagilniji članovi često gunđali jer su od njega dobijali zadatke bez kojih AINS, u stvari ,ne bi mogao da funkcioniše i predstavlja se u naučnoj i široj javnosti kao institucija od visokog značaja za Srbiju i šire.
Bio je to čovek koji je osmislio, sproveo i uporno razvijao sistem organizacije, maltene kao da je u pitanju SANU, a u osnovi bez potrebnih uslova: prostorija, saradnika, redovnog finansiranja i drugih elemenata funkcijske logistike. Statut i sva akta AINS-a bila su redovno ažurirana, skupštine i sednice predsedništva redovno su održavane, komunikacije sa drugim institucijama bile su deo svakodnevne aktivnosti i angažovanje oko profila tzv. radne akademije bilo je njegova stalna briga.
I u svemu tome je uspevao, radeći vredno i sistematično, često boreći se sa zdravstvenim problemima i ponekad problemom nerazumevanja za ono što radi. Dakle, prof. Miloljub Mića Smiljanić bio je centralni stub AINS-a bez koga bi ona teško izdržala u uslovima krajnje nepovoljnim za inženjerske nauke, u uslovima kada se o inženjerskim pitanjima više bave i odlučuju političari nego najviši rang naučnika u oblasti tehnologije, rudarstva, građevinarsta i planiranja, elektrotehnike, mašinstva i dr.
Prof. Miloljub Smiljanić je najmanje bio činovnik, administrativac, iako je u AINS-u obavljao takve poslove kao nužnost svake organizovane institucije. Mi ga pamtimo na dužnosti generalnog sekretara gde su takvi poslovi neizbežni, u periodu od kada je otišao u penziju.
Svi pomalo zaboravismo ko je on bio i koji je njegov doprinos nauci u oblasti tehničke fizike koju je savladao na Elektrotehničkom fakultetu Univerziteta Beograd gde je diplomirao 1965, magistrirao 1970, i doktorirao 1976. Radio je u Institutu za fiziku, pa u IHTM-u do penzionisanja 2009. Paralelno i u nastavi na matičnom fakultetu kao asistent, docent, pa vanredni profesor na predmetu Optoelektronske naprave. Sa studentima i saradnicima bio je, kao i uvek, angažovan u punoj meri razvijajući njihove kapacitete za savremene naučne ideje i praksu.
U Institutu za fiziku bio je direktor jednog od OOUR 1977-79. Bio je i predsednik Naučnog odbora u IHTM-u sve do penzionisanja. Na studijskim boravcima u Francuskoj i SAD bio je u periodu 1987. do 1991. godine kada je stekao veliki broj veza s vrhunskim naučnicima, što mu je omogućilo da objavi 98 naučnih radova, od čega 22 u časopisima sa SCI liste.U Srbiji je bio član Upravnog odbora Tesline fondacije i ekspert Saveznog ministarstva za naučnu oblast mikroelektronika. Rukovodio je nizom naučnostraživačkih i razvojnih projekata za Ministarstvo nauke Republike Srbije. Ima registrovana 42 tehnička rešenja.
Među prvima u Srbiji bavio se radom na računarima i programiranjem (Fortran) još davne 1967. Glavne oblasti u njegovom naučno delovanju bile su izrada senzorskih i optoelektronskih diskretnih komponenti. Veliki broj ovih komponenti zadovoljavao je vrlo stroge kriterijume i provere vojnih i civilnih atesta.
Bio je častan čovek, s principima i moralnim osobinama koje odskaču iz današnjih standardnih okvira, i kao inženjer, naučnik, i kao otac uzorne dece, dve kćerke doktora elektrotehničkih nauka. I ono što nas u današnjim uslovima posebno fascinira, bavio se poljoprivredom u svom rodnom selu u kome je potekao 1942. Iznenada je preminuo prišle godine.
Veliko je pitanje može li se naći toliko predan i vredan naslednik.
Lično sam poznavao prof. Miću Smiljanića, potvrđujem sve što je prethodnik rekao. Imao sam utisak da mu je AINS neprestano na pameti. Divno je što ga se Galaksija setila.