Како би са сигурношћу знали да долази епидемија грипа, истраживачи треба да размотре читав низ наизглед међусобно неповезаних фактора – од урбанизације и навика људи у малим и великим градовима до климе?
Бенџамин Далзијел је популациони биолог са америчког Универзитета Орегон стејт кога, између осталог, занимају еколошка и еволуциона динамика, посебно у вези са здрављем људи и животиња, као и одржавање биодиверзитета. Стога и не чуди што је аутор најновије студије која се бави начинима прецизнијег предвиђења епидемије грипа у насељеним местима управо Далзијелов тим. Далзијел и сарадници су анализирали податке о учесталости појаве грипа у САД на недељном нивоу, користећи информације о броју Американаца који су посећивали лекаре са симптомима сличним грипу у периоду од 2002. до 2008. године из више од 600 региона различите величине, структуре и навика, укључујући и начине транспорта становника.
Један од кључних закључака студије јесте
да сезона, односно дужина трајања епидемије
грипа зависи од броја људи у градовима
и организације њиховог кретања.
Студија под називом Urbanization and humidity shape the intensity of influenza epidemics in U.S. cities (Урбанизација и влажност обликују интензитет епидемија грипа у америчким градовима) је важна због тога што се бави проблемом који годишње нападне милионе грађана САД, а усмрти неколико десетина хиљада оболелих. Претходна 2017-2018. зимска сезона грипа била је посебно оштра и дуга, па је чак довела у питање амерички здравствени систем.
Другачије у градовима (Википедија)
Један од кључних закључака студије јесте да сезона, односно дужина трајања епидемије грипа зависи од броја људи у градовима и организације њиховог кретања – чак и онда када климатски услови нису повољни за ширење болести. Научници тврде да од многих фактора зависе величина и облик сезонске епидемије грипа, попут имунитета, друштвеног гомилања, односно гужви и климатских промена. Заправо, једини начин прецизнијег одређивања избијања епидемије грипа јесте посматрање читавог низа процеса, од урбанизације до климе.
Аутори студије кажу да се грип другачије шири у урбаним центрима са такозваним џеповима – местима где је велика густина насељености – и који су међусобно повезани организованим кретањем, нпр. транспортом. У таквим метрополама, случајеви грипа били су дифузнији током зимских месеци, укључујући и почетак и крај зимске сезоне када време генерално није оптимално за преношење болести.
С друге стране, у мањим градовима, случајеви грипа били су чешће чврсто груписани у кратак временски период на врхунцу сезоне. Различити обрасци сезонске епидемије грипа које су аутори уочили посматрањем различитих региона – као што је рецимо тенденција да се случајеви грипа чврсто групишу на југоистоку САД – опстају из године у годину, кажу аутори.
Уз претпоставку да су такви обрасци јављања грипа делимично узроковани климатским факторима, истраживачи су решили да провере утицај кључног временског елемента – специфичне влажности ваздуха. Установили су да, како влажност ваздуха опада, капљице влаге које болесни људи искашљу остају дуже у ваздуху. Даљим истраживањем установили су да су локални обрасци влажности ваздуха у главним регионима допринели разликама у понашању грипа унутар њих, а да су епидемије грипа интензивније у градовима са већим сменама влажности ваздуха. Ова студија оцењена је као „значајна за доносиоце одлука”, каже професор Џако Валинга „јер указује на то да подручја метропола треба да се фокусирају на смањење ширења грипа, док мали градови треба да се усредсреде на смањење штете”.
(Ивана Николић, ЦПН)
