Станко Стојиљковић
Неко нам је подметнуо Хорхеа Хирша. Највише се сумња на њега самог. Опасно се овде запатио, а да никада није промолио нос преко наше границе. Појединци су почели све чешће да се позивају на његова мерила, ни ја нисам имао куд.
Као у чувеној народној „Куд сви Турци, ту и мали Муја”.
Испоставиће се ускоро, као у неколико наврата раније, да сам на почетку и те како згрешио. После су ме величали, чак и у Шангајску комисију уписали. Није им накадно сметало што сам први кукурикнуо да Београдски универзитет није међу 500 првих у свету, а непрестано су се хвалисали да је „светски бренд”.
(Подсећам на озбиљно разликовање два појма – бренд и робна марка и препоручујем књигу међународног гуруа Олија Волинса „О бренду”. А тек злоупотреба два појма – парадигма и револуција! Еј, смете ли на очи почившем Милану Вујаклији и живом Ивану Клајну).
Елем, Хорхе Хирш се одомаћио код нас, као му је деда био солунац (не дај боже и баба). Кад је тако, нека поради мало за добробит моје земље. Упаднем ненајављено у „Гугл” и почнем да тркељишем базу „Гугл академик” (Google Scholar). Само што ме срчка више пута није стрефила: једва да налетим на понеког научника с високим Хиршовим индексом који још истражује у Србији. На поједине који се малне сваког дана сликају и у новинама причају нисам на набасао. Утекли из базе.
Неко би то морао да дојави Председнику, да после не буде доцкан. Потрошиће му минуте и ступце, знам да су незајажљиви.
И након неколико месеци скоцкам табелицу од стотину најбољих српских научника из матице и расејања. Искрен да будем, за неке који су Србију одавно напустили први пут сам чуо. Успут сам им се дивио: врхунски истраживачи на најугледнијим факултетима и у институтима у свету. Милина да те обузме.
Бојим се једино да их новооснована комисија за „одлив мозгова” под хитно не врати. Шта бисмо с толико паметних људи, а има их, најмање, неколико хиљада? Остаће овдашњи сликајући и описијући без посла, па и састанчења, а народ ће се наћи у чуду јер неће имати ко да га просветљује. За осветљење не стрепим, далеко је Венецуела.
А вас, поштовани читаоци, позивам да се у другом штампаном броју „Галаксије” осведочите да ли сам бар делимично био у праву: сазнаћете први пут ко су најбољих сто српских научника у матици и расејању према важећим међународним мерилим а.
(Има ли икаквог смисла узнемиравати јавност оваквим подсећањем? Нема. Али у трећем смеру се ионако не зна ни шта је паметно, ни шта је глупо. Нека тако остане).
