И у другој књизи, „Мистерије и како их се решити (истраје ли на томе „и како их се решити”, ниједна космичка непознаница неће преостати), већ на први поглед учиниће вам се да сте залутали у изукрштане филмске скаске Рашомона ненадмашног Акира Куросаве. И остаћете у чуду, као да сте малочас угледали ванземаљца, јер ниједну није сасвим размрсио.
Станко Стојиљковић
У крштеници је могло да пише: Хорхе Луис Миго. Ех, да је новорођенац умео, одмах након рођења, да допузи до матичара. У превеликој радости родитељи нису ништа наслутили, брже-боље уписали су: Миодраг Иванишевић. Шта би друго ако је од Иванишевића.
Надимак се некако сам од себе прилепио уз име и презиме.
Годинама тај исти, што се не зове Хорхе Луис, већ само Миго, исписује најзаумније скаске на српском, у којима су сан и јава, као у стварном животу, чудновато преплетени. Покушајте да их као сијамске близанце раздвојите, искусићете божју срџбу.
Мигу ни накрај памети није да се петља у работе Свевишњег, мало ли је што га је обдарио и да пише и да црта и да слика. Као наш прадалеки предак пре 35.000 година у пећинама Јужне Африке. Кремен-камен у шаке и стварај!
Избегли Сарајлија (старином из Херцеговине), који се скрасио у Београду, неизлечиво је заљубљен у (од)гонетање. По образовању је графички дизајнер и илустратор па своје рукописање украшава својим рукоцртањем.
У првој књизи „Ребуси и како их се решити” обелоданио је да су „стари Египћани писали као што су говорили”. Звучи познато? Званично признати отац српске азбуке није знао да чита хијероглифе, да га ослободимо сваке сумње.
И у другој, „Мистерије и како их се решити (истраје ли на томе „и како их се решити”, ниједна космичка непознаница неће преостати), већ на први поглед учиниће вам се да сте залутали у изукрштане филмске скаске Рашомона ненадмашног Акира Куросаве. И остаћете у чуду, као да сте малочас угледали ванземаљца, јер ниједну није сасвим размрсио.
Однекуд ми навиру знане речи славнога Франсиса Бејкона, енглеског филозофа и државника: „Посао уметника је да увек продуби мистерију”. Е, наречени Хорхе Луис Миго се толико занео у продубљивање да су га неки, гаравог лица и црних руку, начас угледали на другој страни планете.
Замислите, баш у Аргентини, претпостављам да га је срце одвукло узору о коме се није усудио ни да сања. Зашто? Бојао се да га као месечар сваке ноћи не походи, а далеко је то и за путника који се једва свикао да корача сарајевском калдрмом. Није ласно закорачити с камењара на калдрму.
Како нам се Миго десио?
Десетогодишњи дечачић је узалуд под нос оцу гурао слику Велике сфинге из „Политикиног забавника”: „Ове бразде у камену могле су настати само од воде, јелда?” Не окренувши главу, глава породице је наставила шаховско одмеравање с комшијом.
А могла је крајичком ока да гвирне и охрабри малишана, можда би већ тада баталио да гонета. Али није, зато ти, цењени читаоче, немаш другог избора: мораш барем двапут све да прочиташ од прве до последње странице. Молим, нећеш ваљда мени препустити да будем први коме је то пошло за руком?
Миодраг Иванишевић је дугогодишњи члан УЛУПУДС-а, мајстор стрипа и карикатуре. А највећма је страствени трагач за нерешеним загонеткама, које је напокон укоричио под називом „Мистерије и како их се решити”.
(Да ме не бисте сваки час зивкали, поштовани читаоци, јер сам све ставио на видело – мобилни и мејл, за речену књигу се најпре распитајте у „Vulkanovim” књижара. Кињите издавача, а не мене).
