Убрзо смо дошли до православног гробља и били пријатно изненађени зеленилом, угодном тишином и чистоћом. Нека презимена, карактеристична за Попово, налазила су се на бројним старим споменицима, и говорила нам да смо дошли на право место. Kренули смо у обилазак и после десетак минута схватили да би било добро да се раздвојимо, и да свако крене на своју страну.
Миодраг Иванишевић
Био је врели август. Јарио се кукуруз на Вјенчарицама, једној од наших највећих њива. Мотиком, и само мотиком. Пуцала су леђа, и старом и младом, а сунце упекло. Није било пуно приче, још један ред, још један ред… Нестало је воде, ваљало би да неко млађи оде до Покривеника. Ма, нема прекида, идемо још један ред! Још само један ред! И тада се Ристо нагло усправио. „Ако је ово живот, не треба ми ни овакав!”, викнуо је, десном руком подигао мотику високо изнад главе, и бацио далеко од себе. Прелазио је погледом преко свих присутних, па им кратко махнуо.
Дугим корацима заграбио је пречицом према селу. Утрчао је у кућу носећи успут покупљену зобницу, па натрпао у њу све што је затекао на ниској синији: неколико приганица, нарезане листове пршута, мало сира торотана, пар главица црног лука… Насуо је воду у велику тикву, те отишао до собе – да се поздрави с мајком. Све јој је било јасно. Пољубио је у чело и изашао сузних очију…
Прешао је преко поља по најгорем звиздану, а од Завале до Сланог имао је још тринаест километара прашњавог макадамског пута. У луци се те вечери укрцао на први брод, на којем је било посла за јаке момке, и отпловио у непознатом правцу… Једног дана га је Бог „погледао” и Ристо је почео да ради код неког турског конзула. Пуних дванаест година није се чуло за њега.
Појавио се изненада, као угледан трговац с великим богатством – некако се подобро опарио. И није више био Ристо, већ је постао госпар Христифор. Наставио је да живи у Дубровнику, а ту се и оженио Бокељком Аном. Био је то складан брак, али порода нису имали. Оставио је дубровачкој православној цркви пар кућа на Страдуну, и кажу да му и дан-данас на гробу гори кандило, горе на Бонинову.
Ово би била укратко испричана наша породична легенда о Ристи, коју сам први пут чуо с непуних десет година.
Отишао сам колима до Сарајева да искористим неколико слободних дана, преосталих од годишњег одмора. Није ми требало много времена да наговорим оца да мало скокнемо до Величана. Увек смо, током вожњи, причали о свему и свачему, па смо се некако присетили и нашег Христифора. Тада сам први пут чуо и причу о томе како је његова сестра отишла у Дубровник – да продаје јаја…
„У Дубровник, да продаје јаја?”, упитао сам у неверици.
„Да, на градску пијацу. Знаш гдје је – одувијек је ту била”.
„Зашто у Дубровник, побогу? Зашто није отишла у Требиње?”
„У Требињу су тада сви имали јаја – не би могла продати ниједно. А и Дубровник је много ближи Величанима од Требиња.”
„Можда, али ваздушном линијом”, рекао сам, покушавајући да пронађем било какав смисао тој трговини јајима на дуге стазе.
Причао ми је о њеном преласку преко поља, о пентрању уз Дрму, брду изнад Грмљана, о силаску на Ријеку дубровачку, па о путу преко Бргата, а све то с пуном корпом јаја – пазећи да се неко не разбије. И како је она продавала јаја на дубровачкој пијаци, одмах ту поред споменика фуриозном Орланду, када јој се обратио један наочити госпар: „А чија си ти лијепа ђевојко?”
„Ја сам од Иванишевића”, одговорила је обарајући поглед.
„Из Пољица?”
„Не, госпару, из Величана сам. Преко поља…”
„Онда си ти од оних Мачуга, је ли тако?”
„Тако је госпару”, промрсила је тихо.
„Што си ми то нешто утањила, ниси се ваљда посрамила? Немаш никаквог разлога. И ја сам ти од Мачуга!”
„Ви госпару?”, зинула је у чуду. „Није могуће, ја вас не знам!”
„Ја сам твој брат Ристо, зар сам се толико промијенио?”
Отац је убрзано завршавао причу: „Тада јој је Ристо рекао да је постао имућан трговац, и из чисто пословних разлога, промијенио своје име у Христифор. Дао јој је пуно пара и рекао да пренесе ћаћи да ће му послати још – и да одмах почне да купује земљу.”
„А, како му се звала та сестра?”, упитао сам оца, очекујући да мора знати и то, али је он само одмахнуо руком.
„Е мој Мигиш, давно је то било, и ја сам много тога заборавио. Нешто још ко и памтим, али већ има доста рупа. Неких имена се више нико ни не сјећа. Некада су се само пасови писали и памтили, а жене су ти биле више као нека радна снага за поље, за кућу и око куће, и за подизање ђеце. Све у своје вријеме…”
„А знаш ли, а знаш ли, ко је озидао наше гувно, и када?”, упитао сам.
„Е, то већ знам – то су радили Достићи, отац и синови. Баш пред онај рат. Ми смо им за то дали једну фину парцелу… Сјетићу се некад и коју.”
И тако, прича по прича, километар по километар, кафа, јагњетина, кафа, пиво, још једно пиво, и стигли смо до наших Величана.
„Добро ви нама дошли!”, узвикнуо је стриц Милован, ширећи руке.
„Боље вас нашли!”, одговорио му је старији брат, грлећи га.
Јутарњу кафу пијем само са Стрином, а иначе је уопште и не пијем – не само јутарњу. Она је једина особа с којом кафенишем, откако ми је речено да убудуће морам избегавати неке ствари… Просто, не усуђујем се да јој кажем да сам из здравствених разлога престао пити кафу, па ми је најједноставније да ништа не помињем и попијем насуто – да се не би забринула. Једна к’о ниједна, неће ми ништа бити од те једне. Ваљда неће?
„Ставила си шећер?” То није ни било питање, већ више закључак.
„Јесам, јесам. Укухала сам. Бојсе ти није славо?”, упитала је брижна Стрина и брзином муње ми нешто убацила у шољу. Била је то права правцата шећерна стена, а не коцка. Шта сам могао? Ваља ми попити кафу – кад је већ изнесена. И зашећерена.
„Па ово је описао Глишић у Глави шећера”, рекао сам гледајући у посуду с неправилно ломљеним комадима шећера.
„Kоји Глишић?”, упитала је Стрина.
„Милован!”
„Ја, молим!”, огласио се мој стриц Милован, који је до тада, наизглед, био само физички присутан за столом. Ма, све је он чуо.
„Ништа, Миловане, ништа… Миодраг вамо нешто прича. Све је у реду”, рекла је Стрина благо и очас га смирила. Поново ми се обратила:
„А зна ли се оклен је био тај твој? Тај…”
„Провео је живот у Београду, тамо је радио…”
„А родом?”
„Из околине Ваљева, ако сам добро упамтио.”
„Ја, ја, а чиме се бавио?”
„Писао је Стрина, био је баш познат писац, плодан…”
„Плодан велиш, а колико је дјеце имо?” Хтела је баш све да зна.
„Ниједно, мислим. Не знам, нисам сигуран. Ма није нешто имао среће у животу. Оженио се с неком пуно млађом, он превише радио, а она жељна свега, па се развео од ње, па му нашли туберкулозу, па отишао у Дубровник…”
„Их, грехото, отишо у Дубровник да се смири…”
„Стрина, умро је у Дубровнику”.
„То ти ја и зборим!”
„Хоће ли Мијо данас устајат?”, упитао ме стриц забринуто.
„Хоће Миловане, јашта ће. Увијек је устајо”, одговорила му је Стрина пре него што сам ја отворио уста. „А шта ми ти радиш мој Миодраг – кажу ми да сад пишеш нешто о нашем Христифору?”, упитала ме, онако успут, бришући кафу, коју је оном, само назови коцком, просула по пластичном столњаку.
„Пишем Стрина, пишем. Онако, помало – тек да нисам беспослен, а и да неке ствари сачувам од заборава.”
„Их, ти да си беспослен? Е, вала свашта. Kо те не зна… Боже мој, ми се запричали, а ти ништа не једеш. Узми мало кекса!”, рекла је Стрина гурајући пред мене препун тањирић.
У неко доба се појавио и мој отац, добро расположен, дотеран као за параду, зачешљан и темељито избријан. По обичају, избацио је, као из рукава, неку њему духовиту пошалицу, и сео да с миром попије прву кафу и испуши прву јутарњу. Ваљда прву?
„И мој Мигиш, шта ћеш данас да мајсторишеш? Kоји ти је план?”, упитао ме у једном тренутку – док је омекшавао цигарету.
„Имам свашта да урадим. Прво морам поправити врата на малој авлији, па бетонирати постоље за пластичну цистерну за воду, и избрусити металне шарке…”
Стрини није било по вољи оно што чује, па ме прекинула, машући рукама: „Мој Миодраг, шта ми то збориш? Црвено је слово – данас нико ништа не ради! Немој сине данас, ако Бога знаш, немој села ради! Остави то за сутра, кумим те. Мијо, ти му реци! Тебе ће послушат. Само ви одморите мало, урадиће се. Није преша…”
„Онда нам нема друге него да нас двојица, док још није упекло, обиђемо оне наше парцеле у пољу, и посељу. Да те мало испитам, да видим колико си упамтио.” Ту ми се као мало насмешио.
„Вала, ако то нисам досад упамтио – нећу никада ни упамтити. Него, имам ти ја бољу идеју. Могли бисмо ми скокнути до Дубровника, да видимо да ли нашем Христифору заиста гори кандило, или је то само нечија измишљотина.
„То није ничија измишљотина, тако сви наши одувијек причају!”
„Па оде ли икад ико до тог гробља да то извиди?”, упитао сам знатижељно. „Хајдемо сад нас двојица да из прве руке видимо да ли наша стара породична легенда има основа, или је то шупља прича.”
„Богами ти то није ни лоше. Да ми прво нешто мало ставимо у кљун, па идемо! Можда није паметно, али кад си већ навалио…”
Оставили смо аутомобил на требињском паркингу, па на аутобуској станици купили две повратне карте. Аутобус је био препун путника, и потрајало је док су погранични полицајци привели крају свој део посла. Било је ту и мањих непотребних проблема с пасошима и личним картама, као и пртљагом који није био благовремено пријављен релативно коректним полицајцима. Ушли смо у Дубровник и схватили да се на аутобуском колодвору мало тога променило. Опет су нам прилазиле бабе у црном, нудећи собе на немачком, енглеском, италијанском и на нашем – односно њиховом. Мислим, за сада су собе још увек собе.
Последњи пут сам долазио 1991. године, а као да је јуче било. Пошто смо у првој мењачници променили марке у куне, кренули смо полако узбрдо, јер су нам рекли да је гробље Бониново одмах ту изнад станице. После десетоминутног пењања застали смо на великом раскршћу, свесни да појма немамо где се налазимо, нити куда бисмо кренули. Док смо чекали да се упали зелено светло на семафору, обратио сам се једној средовечној дами:
„Добар дан, госпођо.”
„Kхх, господична“, накашљала се и погледала ме прекорно.
„Пардон, господична. Молим вас, можете ли ми показати пут до Бонинова, пут до гробља?”
„До нашег гробља, или њиховог?”
„Покажите ми било које па ћемо се ми снаћи”.
„То ваше вам је право напријед, тако неких педесетак метара. Само пријеђете цесту и имате гвоздену капију у каменитој зидини.”
„Хвала вам, господична.”
„Ништа, ништа… И други пут.”
Отац ме погледао крајем ока, кимнуо главом и без речи кренуо преко зебре. Сачекао ме уз већ уобичајени коментар: „Богами се вас двоје сити напричасте. Познајеш ли је одраније?”
Био је то наш интерни штос који је настао пре много година, у једној малој требињској продавници мешовите робе.
Убрзо смо дошли до православног гробља и били пријатно изненађени зеленилом, угодном тишином и чистоћом. Нека презимена, карактеристична за Попово, налазила су се на бројним старим споменицима, и говорила нам да смо дошли на право место. Kренули смо у обилазак и после десетак минута схватили да би било добро да се раздвојимо, и да свако крене на своју страну. Време је пролазило, и већ сам почео сваки час погледавати на сат. Обећао сам оцу да ћемо сићи до Страдуна, на по једно пиво, али ближио нам се термин повратка – аутобус никога не чека! Помислио сам да нећу стићи да испуним дато обећање.
У једном тренутку, ту скоро апсолутну тишину гробља, пореметио је прегласан узвик, скоро крик: „Мигиш, долази! Нашао сам!”
Затечен спознајом да сам сведок побијања, или потврђивања стогодишње легенде, довикнуо сам му, онако безобразно: „Гори ли кандило, хаа?” Био сам убеђен да не само да на Христифоровом гробу не гори кандило, већ да никаквог кандила нема ни у близини.
„Дођи па види!”, одговорио је отац гласом који није остављао места сумњи. Пружио сам корак и имао шта да видим. На Христифоровом гробу није горело једно кандило, већ два! Два од три! Вау!
„А да ли је могуће да та кандила уопште не горе њему?”, упитао сам, још увек не верујући у оно што гледам својим очима.
„Него коме горе?”, отац ме погледао, крајње изненађено.
„Ма отуд знам. Велика је гробница, ко зна ко је све сахрањен унутра. Прошло је више од сто година откад је…”
„Само ти мене подсјети – зашто смо ми долазили у Дубровник?”
„Да видимо да ли на Христифоровом гробу гори кандило, као што казује прастара прича”, рекао сам, наслућујући финални ударац.
„Па гори ли кандило?”, упитао ме подигнутог носа.
„Хм, гори. А шта је то било с крстом?”, брзо сам пребацио тему.
„Ево га, ту је – лежи поред. Мора да је сам пао.”
„Сигурно, хоће крст сам да падне. Нарочито камени…”
Нашли смо Христифоров гроб, и на њему два упаљена кандила, отишли до Страдуна на фришко ожујско, и стигли на аутобус, који је кренуо тачно на време. Био је то један од оних излета који се памте.
У Требињу нас је наш ауди сачекао тамо где смо га и оставили, у скоро па редовном стању. Локалне свраке су на свој начин показале колико нас воле, али ништа нам није могло покварити тај дан.
При повратку приметио сам, крајем ока, да у башти једине величанске кафане седи Здравко Шарић, мештанин који ми је синоћ, без речи, уступио своју потпуно нову мешалицу за бетон. Схватио сам да ми је, после непланираног пута у Дубровник, потребна бар још један дан. Паркирао сам ауто, и истрчао на „само два минута”.
„А мој Мачуга, кад се прије вратисте? Има ли ишта ново у том Дубровнику?”, упитао ме добро расположени Здравко.
„Нема баш ништа – све је по старом”, одговорио сам му. Kако је знао где смо ишли. Kо му је то рекао? Вероватно Стрина – нема ко други. Шта ли му је још испричала? И кад је стигла?
„Де, сједи мало са мном! И нађосте ли Христифора? Ма, цар је био наш Христифор. Знаш ли ти причу о њему?”
„Наравно да знам, како не бих знао. Оно како је бацио мотику на Вјенчарицама и отишао преко поља…”
„Не ту причу – њу баш сви знају. Мада, знају и ову другу.”
„Чекај мало, а откуд теби та друга прича о нашем Христифору?”
„Па није он био само ваш! Знаш ли ти да је једна наша стрина била из ваше куће? Звали смо је Стрина Мачугуша. Е она ти је била његова сестра.”
„Стани мало Здравко! Не могу те пратити, чија сестра?”
„Рођена сестра тог вашег ђеда са Бонинова!
„Христифорова?”, упитао сам у неверици.
„Јок, моја. Његова, него чија ће бити?” Здравка је баш добро забављао мој избезумљени израз лица.
„А како се звала?”, упитао сам га, просто не верујући у толику случајност. Да ли је ово уопште могуће? Да ли се ово заиста дешава?
„Не могу се овог часа сјетити имена, али сахрањена је овдје, на нашем гробљу. Видјећу то чим прије… Ах, да, ти још чекаш ону моју причу о Христифору. Шта пијеш?”
„Ама, ништа не пијем. Стари ми је у ауту, само сам свратио да ти се јавим. Идем да ме не чека.”
„Ништа њему неће бити у ауту! Мала, дај нам два пива!”
И Здравко је почео причу коју је знало сво Попово, а ја нисам:
„Сједили ти једном, на дубровачкој риви, њихов кнез* и трговац Христифор. Пили беванду, пушили и ћакулали. Гледали у море па ће ти рећи кнез: „Големо је сиње море… Нема му краја.”
„Јах, велико…”, рекао је Христифор, отресајући пепео.
„Kолико ли је воде у њему?”
„Много, само Бог драги зна.”
„А како да то и ми сазнамо?”
„Па да мјеримо.”
„Kако ћемо, Христифоре?”, упитао га је кнез зачуђено.
„Лако кнеже. Ти људе, ја ћу суде!”, одговорио му је трговац.
Хм, занимљива прича. Ово ми личи на предлог о потенцијалној сарадњи друштвено-политичке власти и капитала, или о организовању радне акције, можда и јавних радова, уз свесрдну подршку власника материјалних средстава. Иако сам управо сазнао још једну легенду о нашем Ристи, осећао сам се мало изневерено, баш као онда када сам, тада већ у зрелим годинама, упитао оца како му се звао деда, односно мој прадеда. О томе се није разговарало, па смо, и брат и ја, дуго били ускраћени за ту важну информацију.
Упитао сам га једном зашто нам то никада није испричао, а његов одговор ми није деловао убедљиво: „Једноставно, нисам знао да вас то интересује!” Зашто ја нисам знао ову причу? Има ли још тих породичних легенди, до којих ћу долазити само пуким случајем?
Нашли смо се Здравко и ја, на пространом сеоском гробљу, и отишли до старог каменог споменика, на којем је писало да ту почивају Михо Шарић, и супруга му Стана, односно она Стрина Мачугуша! Девојка с јајима, Христифорова сестра, звала се Стана!
Непуна два месеца после оног нашег одласка у Дубровник, опет смо мој отац и ја свратили до Величана, на пар дана. И само што смо заузели стратешке позиције око стола, узели чашице и наздравили редом, како то већ иде, Стрина ми се обратила, озарена лица: „Имам ти ја испричат једну Христифорову згоду, ако је нијеси прије чуо. Ти ми одмах реци, ако је знаш! Сјетила сам се, ево неки дан, баш кад сам оно ишла до Kнежине, или је то било…”
„Хајде, причај!“, прекинуо сам нестрпљиво њен увод, намештајући се на неудобној столици. Очекивао сам дугу причу.
„Сједили ти на риви Христифор и дубровачки трговци. Ћакулали…”
„А, знам ту причу. Испричао ми је Здравко Шарић, кад смо били прошли пут – оно како се не зна колико је воде у мору?”
„Није то та. Не лети! Него, пачек, овако је то било… Надуравали се дубровачки трговци ко је од њих најбогатији. Думали, думали, и на крају се договоре како да то сазнају. И мој Миодраг, шта ће ти чињет? Узели и бацали у море вреће с парама – колико ко више може. Kо бива, да се види да им није стало до пара. Имају они тога иха-ха.
Свијет их гледо и крстио се… Они бацали вреће с наквим металним парама, а Христифор бацо у море пуне вреће оних великих папирнатих. По сто хиљада сваки од њих – сто хиљада и он. Па опет, по сто хиљада они – сто хиљада и он. А фино их најпрво упито може ли то тако, а они му рекли да може. Ха, шта ти велиш на толику мудрост?” Ту је Стрина направила драмску паузу, лукаво ме погледавши испод ока, очекујући, ваљда, да одмах схватим поенту.
„И, шта је даље било?”, упитао сам детиње радознало.
„А шта је било… Боже и тебе, шта је то с тобом? Ја мислила да ћеш сам сконтат. Дукате им море поваљало, а наш ће ти Христифор полако покупит то своје што је пливало по води. И ето ти сад… На крају их је наш Христифор опет све надмудрио.”
„Kако опет, Стрина? Па колико је то он пута надмудрио дубровачке трговце?”
„Ма, не мислим ја само на њих, на те њихове трговце, него баш има пуно прича о нашем Христифору, и у свакој је он испо најпаметнији. Е, јес био алчак да га нема… Није што је наш, него му је таква рођа била, а био лијеп ко слика. Питај ти кога хоћеш – слободно…”
Била је то још једна легенда о Христифору, коју до тада нисам чуо. Kолико постоји таквих прича и када ће бити испричане? А можда је мој отац знао и ову причу, али није претпоставио да ме интересује? Питаћу га то сутра, при повратку за Сарајево.
Договорио сам сусрет са Војиславом Вујановићем, познатим сарајевским критичарем, па смо у полупразној „Галерији” разговарали о мојим плановима везаним за књигу „Kако сам тражио Христифора”. На самом почетку разговора испричао сам му неколико легенди о Христифору, а потом му показао више фотографија – међу њима и оне најновије са Бонинова. Полако их је разгледао.
„Занимљиво, дубровачко гробље, а све сама ћирилица”, рекао је држећи једну, и почео читати текст:
ОВУ ВЈЕЧНУ KУЋУ ПОДИГНУ
ЗА СЕБЕ И СВОЈУ ПОРОДИЦУ
ХРИСТИФОР ИВАНИШЕВИЋ
ТРГОВАЦ У ДУБРОВНИKУ
ГОДИНЕ 1901
Дуго је гледао ту фотографију, чудећи се како на споменику нема и године рођења, па ме онда упитао да ли хоћу да ми са црквенословенског преведе текст, исписан при дну споменика. Kимнуо сам главом, а он је у једном даху тихо изговорио: „Уздиже се душа моја ка Богу снажном, живом, кад дођох и јавих се лицу Божијем.”
Отац је био пресрећан добијеним преводом, мада је, како ми тад рече, и он једном дошао до јако сличног, али га је временом сметнуо с ума. Да, да, и ја понекад тако узмем неки текст па га преводим по свом нахођењу – то сам очито од њега наследио.
А тада је кренула права бујица питања, и морао сам му детаљно испричати како сам уопште дошао до Воје, шта смо све причали, шта смо попили, шта је рекао за нашег Христифора… Поново смо прегледали фотографије из Дубровника, и у једном тренутку сам прочитао име на великом споменику, којем до тада нисам посветио ни трена. Зар да поред успешно пронађеног Христифоровог споменика обраћам пажњу на неки други? А на овоме је писало име Милована Глишића, и године рођења и смрти!
МИЛОВАН Ђ. ГЛИШИЋ
1847-1908
Гроб оног Милована! Да ли је све ово могуће? Kоја је била вероватноћа да тражећи Христифоров гроб, наиђем и на овај други, о којем смо стрина и ја, колико јуче, разговарали? Два гроба „једним ударцем”? Сетио сам се наставка оног разговора са Стрином, када сам је набрзину упознао са животом нашег великог писца.
„А гдје су му кости?”, упитала ме је, искрено заинтересована.
„Па ваљда у Дубровнику, стрина.”
„А кога је имо, кукавац?”
„Мислим, једну сестру, која га је пазила док је боловао…”
„А како се звала сиротица?”
„Јао, стрина моја драга, па одакле вадиш толика питања? А ово, а оно… Немам појма како се звала, али обећавам да ћу потражити, па ако икада нешто пронађем – прво ћу теби јавити. Је ли договор?”
„Де, мој Миодраг, погледај ти”.
И тако сам кренуо у потрагу за сестром Милована Ђ. Глишића. Обећање се никада не даје, ако се не мисли озбиљно – обећање дато стрини ваљало је што пре испунити. Пошто сам, после толико година, сазнао име рођене сестре Ристе Иванишевића, можда ћу имати среће да сазнам и име наше Антигоне. Захваљујући интернету, уз јаке претраживаче, лако ћу доћи до резултата – тако сам бар мислио. Укуцао сам: „Писац, Милован Ђ. Глишић, сестра…” Убрзо се појавио резултат, који ме оборио с ногу, а вероватно ће и вас:
„Уз Глишићеве приповетке и две комедије, књига је обогаћена заборављеним успоменама Стане Ђ. Глишић, пишчеве сестре, Радоја Домановића, Јанка Веселиновића, студијама о његовом животу и делу из пера Голуба Добрашиновића, Слободана Ж. Марковића, Велибора Берка Савића, Драгољуба Зорића, анегдотама…”
Kако, молим? То мора да је нека грешка! Просто је немогуће да у једном дану, на Бонинову, пронађем гробнице Христифора Иванишевића и Милована Глишића, једну до друге, и потом сазнам да су им сестре имале иста имена! Овде нешто није у реду! Мора да је нека грешка. Превелика је то коинциденција – тражићу ја даље…
„Умро је једног олујног јутра 1908. године у 62. години. Сачувана је фотографија са те сахране на којој се види мноштво народа, заставе које се вијоре, а од најближих уз његов лес налазила се само сестра Стана, његов верни друг током читавог живота.”
Дакле, ипак је Стана! У реду, то само значи да је све могуће. Можда је сада прави тренутак да поменем да се и моја покојна баба, Милованова и Мијина мајка, и Зорина, и Марина, и Лукина, она што је све знала и памтила, коју сам поменуо у причи о уторнику на Kосову пољу, такође звала Стана?
Kао већ искусан играч, поучен неким лошим дотадашњим примерима непотпуних претрага, наставио сам са чешљањем понуђених текстова. Тада су ми се отвориле и неке нове опције:
„Из успомена Станије Глишић може се видети колико су брат и сестра били у изузетном присном односу. Са њим је у младости делила дане када су гладовали, заједно су преводили ,Мртве душе’, а када је стигла вест о његовој смрти, забележила је: 1908. Године судбина ми је дубоко зарила у срце нож, од кога ми рана непрестано крвави и никада неће зарасти: крваву ћу је и у гроб однети. Те године умро ми је брат Милован, моја једина срећа и радост.”
„Први део књиге усредсређен је на живот и рад Милована Глишића, па су тако у њему сакупљени текстови Уроша Џонића, Голуба Добрашиновића, Слободана Ж. Марковића, Јанка Веселиновића, Јована Скерлића, Радоја Домановића… док је посебан простор дат ,Мојим успоменама’ из пера пишчеве сестре Станке Ђ. Глишић, учитељице у Вишој женској школи. Из њеног животописа може се видети не само време у којем је живео и радио Милован Глишић, већ и прочитати нешто о његовим последњим данима које је провео на лечењу у Дубровнику где је умро 20. 01. 1908, и где је и сахрањен.”
Па ово као да је писао сам Чехов, у тренуцима надахнућа. Стана, Станија и Станка – „три сестре”, које истовремено битишу на глобалној рачунарској мрежи, у ствари су све једна иста. Тројство?
Стрина је без даха саслушала детаљан извештај о великом писцу, и његовој сестри. Плакала је, и крстила се наизменице, подижући често главу ка небу – као да је имала нека питања за Свевишњег. То ме подсетило на један „плодан дијалог”, вођен непосредно после наше изненадне спознаје где заиста почива Милован Ђ. Глишић.
„Тата, да ли ти је икада могло пасти на памет да је наш Христифор сахрањен поред чувеног Милована Глишића?”
„Паметан си, машала, и ово ћу ти рећи само једном – увијек, али увијек држи до себе, и до својих! Ти памти да је Милован Глишић сахрањен поред нашег Христифора, а други нека памте како им је драго!”
Раширио сам руке, дајући му до знања да од њега очекујем некакво објашњење.
„Па, ако не поштујеш себе, и своје, неће те ни други поштовати!”
„Ма, јеси ли ти то мени све сам смислио?”, упитао сам га, као у шали. „То ми нешто превише личи на оно – Ако не памтиш своју историју осуђен си да ти се понови!”
„Не бих улазио у полемику, само напомињем да се, када су земни остаци Милована Глишића донесени на починак, наш Христифор на Бонинову већ био добрано одморио. Према томе, ипак је Милован Глишић сахрањен поред Христифора Иванишевића, и то је факат!”
„Мислиш, испред Христифора?”, узвратио сам муњевито.
„Добро је сине, што оно стари кажу – паметније пиле од сокола! Ама, јеси ли ти мене схватио?”
„Да, све је јасно, о мудри оче ствараоче!”
Можете ли поверовати у све ово што сте прочитали?
Тешко? Знам, и ја понекад не поверујем у све што напишем.
*Дубровачка Република је укинута 1808. године, и описани разговор је чиста фикција – као и већина народних предања.
Текст је преузет из књиге Миодрага Иванишевића „Мистерије и како их се решити”, која је у завршној припреми.
Kњигу Миодрага Иванишевића „Ребуси и како их се решити”, издавач „Хадар”, Београд, можете наручити поузећем
телефон: 066/240 499
e-mail: miodrag.ivanisevic@gmail.com
