Може ли наука доказати да су догађаји из „Јеванђеља” истинити? Први пут у минулих пет векова археолози су недавно отворили најсветије место хришћана – гроб Исуса Христа који се налази у храму Гроба Господњег у Старом граду у Јерусалиму да виде како је гробница у почетку изгледала. Када су померили мермерну плочу, постављену 1555. године, угледали су испод камена под сиво-беж боје.
Користећи савремен инструменте, покушаће да сазнају, поред осталог, зашто је Флавија Јулија Јелена, мајка римског цара Константина Првог, изјавила у 4. столећу да је на то месту Исус Христ сахрањен. Према „Јеванђељу”, тело је након његове смрти стављено у једну од пећина уклесаним у планину. Одатле је трећег дана васкрсао.
Хришћани имају мало сумње у оно што „Библија” каже. Што се тиче скептика, они желе доказ. Древни списи које су пастири пронашли пре седам деценија дуж северозападне обале Мртвог мора представљају једно од најзначајнијих и најубедљивијих открића ове врсте. Познати под именом „Кумрански свици” по истоиемној пећини, потичу из последња три века пре или првог века нове ере.
Од великог су историјског, верског и језичког значаја зато што се сматрају трећим по старости познатим преосталим рукописом, чиме се доказује постојање једне заједнице Јована Крститеља којој су, вероватно, припадали. А то је историјски доказ онога што је речено у „Библији”. У 19. веку научници су одбацили библијске догађаје као мит, али је откриће „Кумранских свитака” променило то гледиште.
Године 1961. у Израелу су откопане плоче од крећњака, на којима је исписано Понтије Пилат и „префект Јудеје”. Према „Библији”, Понтије Пилат је наредио да Исус Христ буде разапет. Било је много нагађања о веродостојности реликвија које имају везе са особом Исуса Христа. У различитим деловима света појавили су се свети путири, свети гралови, у којима је Исус на Последњој вечери апостолима служио вино и Лонгинова копља којима је прободен на распећу!
Међутим, Роман Лункин, руководилац Центра за верске и друштвене студије Руске академије наука, сматра да је за цркву важнија духовна вредност реликвија, а не да ли су оне историјски аутентичне.
