„Када је реч о САНУ изнео сам став да оздрављење те установе не може да уследи док се не унесе у Статут одредба о могућности искључења из чланства, када се у самој САНУ установе тешка огрешења о научни морал и сама САНУ затражи да лице, које се огрешило о поменуте норме, сноси законске последице”, истиче у разговору за „Галаксију” филозоф проф. др Радомир Ђорђевић.
Гордана Медић-Симић
Др Радомир Ђорђевић (1940) је филозоф, професор у пензији Природно-математичког факултета Универзитета у Београду. У више мандатних периода био је потпредседник Српског филозофског друштва, члан уредништва бројних стручних часописа, учесник многих симпозијума и конгреса.
Хонорарно је предавао филозофију у Десетој београдској гимназији, на Филолошком и Технолошко-металуршком факултету, у Војној академији копнене војске, Универзитету у Крагујевцу. Држао је предавања из различитих области историје и филозофије науке на многим факултетима у земљи и иностранству. Током четвртине столећа био је сарадник Трећег програма Радио Београда, као и других бројних едукативних ТВ емисија и радио-програма.
Галаксија: Професоре, у стручној и широј јавности познати сте и као филозоф који се бави природним наукама, али и као историчар српске филозофије. Поред редовних послова, држали сте и посебан курс под називом „Филозофија код Словена” и циклус „Руска филозофска мисао и проблеми савременог света”. Ваш професионални пут је занимљив, али није увек био и једноставан. Како сте закорачили у свет филозофије?
Радомир Ђорђевић: У свет филозофије закорачио сам као ученик Једанаесте гимназије у Београду, када ме је професор Слободан Петровић оценио као изузетно успешног и талентованог ученика. Он је био коаутор уџбеника „Преглед историје филозофије”, из кога се тада учила у свим школама у Србији. На последњем часу, који нам је одржао 1959. године, мени је уручио лични поклон. Била је то Спинозина књига. После похвалних речи, извадио је пенкало са зеленим мастилом и потписао се; зеленим мастилом се писало, углавном, пре рата, па га је очигледно сачувао јер је потицао из веома угледне шабачке породице. Када смо се растајали, дискретно ми је, да не чују други ђаци, пожелео да, без обзира на љубав, не упишем студије филозофије.
Много година касније, схватио сам разлоге – желео је да ме заштити од разних удара који су ме чекали. Био је то хуман и мудар човек. Одужио сам му се када је преминуо надгробним словом на сахрани у Београду, које је објавио „Глас Подриња”.
На Природно-математичком факултету сам предавао предмете: Увод у филозофију, Историја и филозофија природних наука и Филозофија физике; на почетку као асистент радио сам на свим групама тадашњег јединственог факултета природних наука и математике. Јасно је да сам морао да се бавим проблемима из ових домена, јер је то услов да се студенти заинтересују. Као асистент, а касније и наставник, био сам заинтересован за многа истраживања, а публиковао сам и радове у гласилима одговарајућих студијских група. Било је то веома напорно, али ја сам изузетно волео свој посао па ме никакве тешкоће нису поколебале.
Галаксија: Указивали сте често на неправедно запостављене и заборављене наше филозофе, као што су Правда Марковић, Светомир Ристић и Миливоје Добросављевић. Чини се као да је подсећање јавности на ове делатнике постало Ваша лична мисија. Шта Вас мотивише?
Ђорђевић: Током последњих година писао сам и о нашим филозофима и научницима који су, стицајем разних околности, и поред њихових значајних доприноса пали готово потпуно у заборав.
„Генерације стваралаца живеле су у изузетно
тешким временима – Балкански, Први и
Други светски рат, али су вођени високим
моралним и патриотским осећањима
посветили све своје снаге подизању општег
духовног, културног нивоа свог народа”.
Још као студент, заљубљеник у књиге, заинтересовао сам се за филозофе и научнике из предратног периода који нису били маркисти, али су значајно допринели развоју филозофије и науке. Није било пожељно да се види да читате неке од тих филозофа и научника. Због тога сам и трпео неке последице. Те књиге набављао сам у анатикварницама којих је у оно време било много у Београду, али и на тзв. бувљој пијаци, где су Цигани будзашто продавали дела интелектуалаца страдалих за време и после Другог светског рата. И данас их чувам као раритете у својој библиотеци, на некима од њих су дедикације, као што су Бранислав Петронијевић, Ксенија Атанасијевић, Милош Ђурић и тако даље.
Бранислав Петронијевић (Викимедија)
Генерације стваралаца живеле су у изузетно тешким временима – Балкански, Први и Други светски рат, али су вођени високим моралним и патриотским осећањима посветили све своје снаге подизању општег духовног, културног нивоа свог народа. Мислим да ни наше наслеђе нисмо довољно изучавали. Већ сама чињеница да немамо посебан наставни предмет – Историја српске филозофије и науке на универзитетима у Србији, макар факултативног карактера, који имају све земље, довољно говори о нашем односу према духовном наслеђу.
Трагедије у породици биле су, такође, исувише велике да не би обележиле мој даљи живот. Било је неопходно тражење свог пута. Љубав према књигама и свом послу били су одлучујући у тражењу. Из књига сам увидео да је трагедија и драма било свуда и на свим странама, не само у нашој земљи, него и у другим земљама света, у прошлости. Веома много књига сам о томе прочитао и доспео до изузетно значајних сазнања о природи човека као бића. Сазнао сам и о немогућности да се реализују они велики програми стварања друштвених односа у којима ће један према другоме човек бити човек, а не вук.
Галаксија: Јесу ли вредносни оквири за спајање људи остали исти и данас, иако су се друштвене околности, наизглед, промениле?
Ђорђевић: Велики мислиоци као Монтескије, Хобс, Лок и многи други трагали су, свако на свој начин, за могућностима историјске реализације древних идеала о складнијој друштвеној заједници.
Заједничко овим и другим мислиоцима била је тежња да установе опште принципе стварања друштвене заједнице која не би била „рат свих против свију” – „Левијатан” (изворно значење чудовиште). Сањало се веома много и о органичењима моћи самих владара. Доцније се јасно видело да то није остварљиво, те су услед тога, у мањим или већим потресима, и сами владари страдали од побуњеника.
„Велики мислиоци су, као и велики уметници,
јасно предочавали стварни логос историјског
процеса: човек зна шта је добро, али ипак
често чини зло другим људима. Ова историјска
ретроспектива је важна за наше данашње
размишљање, за одговоре на питања – где се ми
данас налазимо у трансепохалним токовима.”
У 18. веку јавиле су се нове наде у могућности остваривања идеала једнакости, братства и слободе. Овај снажни замах у историјском процесу потиче од просветитељства, пре свега француског, чији су заговорници сматрали да је у том процесу одлучујуће знање, разум. Француски просветитељи Дидро, Хелвеције и други видели су своју мисију у реформи целокупне дотадашње слике о свету, те су иницирали грандиозну програмску реформу, објављујући епохално дело „Енциклопедија”. Али наде у разум, знање, филозофију нису се остваривале у даљем процесу, као што су они очекивали. Човек ће успешније уредити односе ако зна како то учинити, ако поступа по начелима разума, мислили су они.
Енциклопедија (Википедија)
Револуције у 20. веку, пре свега у Русији, побудиле су нове наде у стварању царства једнакости и слободе; уследило је, као и у време француске револуције ново рачунање времена као знак готово религиозне вере у сасвим ново доба. Али велики мислиоци су, као и велики уметници, јасно предочавали стварни логос историјског процеса: човек зна шта је добро, али ипак често чини зло другим људима. Ова историјска ретроспектива је важна за наше данашње размишљање, за одговоре на питања – где се ми данас налазимо у трансепохалним токовима.
Галаксија: Из различитих савремених извора о историји српске филозофије може се стећи утисак да у нас још није присутан јединствен став према ствараоцима из наше прошлости. Како то тумачите?
Ђорђевић: Мислим да о томе и не треба очекивати неки јединствен став. Важна су перманентна истраживања, са критичким прилозима који су неопходни да се не би градиле разне националне митологије у политичке сврхе, каквих је код нас било, а има их и данас, Те својеврсне социјалне митологије су наносиле велику штету, а није искључено да и у будућности поведу наш народ у катастрофу.
Галаксија: Често сте се критички освртали на штетне појаве у нашем друштву, култури и науци. Чак сте критиковали и нека дешавања у САНУ. Предлагали сте постепене кораке до оздрављења прилика у овој институцији. Како видите тај процес?
Ђорђевић: Када је реч о САНУ изнео сам став да оздрављење те установе не може да уследи док се не унесе у Статут одредба о могућности искључења из чланства, ако се у самој САНУ установе тешка огрешења о научни морал и сама САНУ затражи да лице, које се огрешило о поменуте норме, сноси законске последице. Потребно је, такође, отварање свих полицијских досијеа у нашој земљи, што је учињено у свим бившим социјалистичким земљама.
Галаксија: Деведесетих сте година и сами били „интересантни” Служби државне безбедности, као и чланови Ваше породице. Како данас на то гледате?
Ђорђевић: Да, било је таквих „интересовања”, што је за мене представљало велико изненађење, али нису дала никакве резултате јер сам се одувек бавио искључиво својом струком. Дакле, било је покушаја да и мене ангажује Служба; пошто је наишла на енергично одбијање, уследиле су бројне одмазде. На удару је била и моја породица.
Галаксија: Још једна од хронично несрећних појава у нашем друштву на коју сте се освртали јесу реформе школства које су све рестриктивније према филозофији.
Ђорђевић: Што се тиче покушаја редуковања или чак искључивања филозофије из наставе у средњим стручним школама, па и гимназијама, то се мора оцењивати као ретроградна појава. Сличним су механизмима политичке структуре желеле да се обезбеде на кормилу власти, застрашене још збивањима из 1968. године и потоњим догађајима.
Галаксија: Каква је перспектива за младе истраживаче у науци и филозофији?
Ђорђевић: Млади истраживачи, не само код нас, него у неким другим земљама, налазе се пред многим тешкоћама. Тзв. дивљи капитализам у појединим земљама све више им затвара могућности, па и хоризонте, гура их на странпутице, не само да не спречава производњу плагијата, него је чак и на одређени начин подстиче. Стварање кадрова без знања доводи до онемогућавања даљег развоја друштва.
„Сукоб између царства ума и царства моћи
(ћесара), одувек се завршавао трагично за
филозофе. Пример тиранина Дионисија
који је филозофа Платона продао на пијаци
као роба, довољно јасно то показује”.
Аристотел (Википедија)
Млади филозофи би требало да следе велике узоре из прошлости о верности принципима стручне савести, које је још Аристотел у антици истицао: „Драг ми је Платон, али ми је истина још дража”, да се клоне примамљивог сна да могу да промене свет ако се ставе у службу моћних. Сукоб између царства ума и царства моћи (ћесара), одувек се завршавао трагично за филозофе. Пример тиранина Дионисија који је филозофа Платона продао на пијаци као роба, довољно јасно то показује.
Али ни филозофе не треба идеализовати, често се видео раскорак између прокламовања високих мерила и личног деловања. Данас је код нас дошло до поновног заношења ретроградном идејом о тзв. државним филозофима, која је посебно опасна кад долази из кругова самих филозофа.
