Укупан број финансираних истраживача на факултетима и у иновационим центрима је 1.718, што је готово половина од броја финансираних истраживача у свим научним институтима у РС.
Академик Зоран Поповић
Могло би се сматрати да постоји општи консензус за промене досадашњег начина организације и финансирања науке у Републици Србији (РС). Он се базира на важећој Стратегији научно-технолошког развоја РС и Акционом плану за њено спровођење. Наведеним документима се, поред осталог, предвиђа да се досадашњи пројектни начин финансирања истраживања замени институционално-пројектним моделом.
Први корак у овој реформи начињен је усвајањем Закона о научном фонду, почетком децембра 2018. године. Један од најважнијих задатака Фонда је спровођење компетитивног конкурса за финансирање новог циклуса научноистраживачких пројеката. Да би се приступило овом послу, неопходно је озаконити институционално финансирање, што је задатак новог закона о науци, чији је нацрт објављен почетком децембра прошле године. Јавна расправа, која је трајала до половине јануара 2019. године, указала је и на недостатке који се лако могу отклонити.
Највише пажње изазвао је члан 126 у поглављу Прелазних и завршних одредби Нацрта закона, којим се санкционише тренутно стање на универзитетима у Србији. Реч је о следећем: током пројектног циклуса започетог 2011. године, који још траје, на појединим факултетима већине универзитета у РС дошло је до ангажовања нових истраживача за рад искључиво на научноистраживачким пројектима. Њихов рад (плате плус директни материјални трошкови, ДМТ1 и ДМТ2) у потпуности се финансира (100 одсто) из науке, преко Министарства просвете, науке и технолошког развоја (МПНТР).
Тренутно имамо 1.431 овако финансираног истраживача на свим универзитетима у РС. Предњачи Београдски универзитет са 768, затим Универзитет у Новом Саду са 333 и универзитети у Крагујевцу (157) и Нишу (154). Највише их је ангажовано на Филозофском факултету у Београду (131), на ПМФ-у (102) и ТФ-у (90) у Новом Саду, као и на Биолошком и Медицинском факултету Универзитета у Београду (по 83). Поред наведених истраживача, из пројеката науке потпуно се финансира још 287 истраживача који су запослени у иновационим центрима (ИЦ). Најбројнији је ИЦ Технолошко-металуршког факултета у Београду са 103 финансирана истраживача, а следе ИЦ Машинског факултета (62) и Хемијског факултета (54). Укупан број финансираних истраживача на факултетима и у иновационим центрима је 1.718, што је готово половина броја финансираних истраживача у свим научним институтима у РС (3.736) и око 25 одсто од укупног броја универзитетских наставника и сарадника (7.074) чији се истраживачки рад финансира преко пројеката МПНТР.
Овакво стање је неодрживо из два разлога. Први, иновациони центри су формирани према Закону о иновационој делатности за рад на иновационим пројектима, а не за рад на пројектима основних истраживања и технолошког развоја, за које области нису ни акредитовани. Други, светска универзитетска заједница не познаје праксу која је код нас, надам се, привремено уведена. Наиме, универзитетски наставници и сарадници баве се и наставом и науком. Сви остали (докторанди, постдокторанди, гости и други истраживачи) запошљавају се на универзитету само у временски ограниченом периоду, колико трају пројекти и програми на којима су ангажовани.
Управо то и предлагач закона МПНТР хоће да уреди, предлажући у оквиру члана 126 став: „Од дана ступања на снагу овог закона, факултети и иновациони центри не могу ангажовати истраживаче у истраживачким и научним звањима, осим истраживача ангажованих преко пројеката Фонда за науку Републике Србије, међународних пројеката и свих других буџетских средстава изван Министарства просвете, науке и технолошког развоја. Ово ангажовање је временски ограничено на период трајања предметних пројеката.” За превазилажење постојећег стања у оквиру истог члана нуди се чак шест могућности и временски период за прилагођавање од пет година.
Некима је и ово недовољно и хтели би да сви који су сада запослени пређу на институционално финансирање уз даље повећање броја сарадника путем нових пројеката, правећи тако институте у оквиру факултета, и то често у областима у којима већ постоје научни институти, неки од националног значаја. За овакво понашање постоји и материјални интерес, јер су ДМТ1 трошкови по истраживачу у науци двоструко већи од истих у просвети. Тај проблем треба решавати променом Уредбе о нормативима и стандардима услова рада универзитета и факултета за делатности које се финансирају из буџета, која није мењана од 2007. године. Конкурс за компетитивне пројекте више нико и не помиње.
(Извор Политика)
