Заслугу за повратак, може се рећи, Лука Милићевић дугује Математичком институту, преко којег је прилику да упозна људе који се професионално баве математиком. Kако је био привучен самом атмосфером на Институту, није било двоумљења када је добио прилику да са њима сарађује.
Многи од њих се, након завршеног факултета, одлучују на овај корак јер сматрају да им Србија не нуди оно што као академски грађани заслужују. Посао у струци за неке је готово немогуће наћи, те се одлазак у иностранство намеће као најбоље, а понекад и једино решење.
Још ређе се дешава да у Србији трагају за послом они који су се школовали ван земље. Ипак, неки се одлуче и на такав корак, иако су завршили неки од најпрестижнијих колеџа на свету. Међу њима и Лука Милићевић, један од најбољих математичара Математичке гимназије у Београду, који је своје образовање заокружио на Тринити колеџу у Kембриџу.
Он сматра да у Србији постоји наратив да „најбољи одлазе из Србије” који сугерише на то да у нашој земљи најбољих ни нема, што је по њему друштвени притисак који отежава како повратак, тако и останак онима који желе да оду. Тренутно не размишља о одласку у иностранство, јер, како истиче у разговору за „Данас”, жели да остане у својој земљи и да се бави науком.
– Генерално, сматрам да је добро провести неко време у иностранству. За мене је седам година у Енглеској веома драгоцено искуство, али није нужно да човек остане у иностранству читаву каријеру – објашњава Лука Милићевић.
„Што се тиче ученика Математичке
гимназије, доста њих има веома озбиљно
предзнање, штавише, ученици ме често
изненаде тиме шта све знају, и знају много
тога што ја у њиховим годинама нисам”.
Десет година након што је донео одлуку да своје студирање започне у Kембриџу, сматра да су разлози за тај потез, иако и данас мисли да је био добар, били „незрели и наивни”. У његовом случају важну улогу је играо престиж Универзитета у Kембриџу, што је нешто чиме се данас, ипак, не би руководио.
– Наравно да постоје смислени разлози за такву одлуку, на пример систем супервизирања на Kембриџу подстиче ентузијазам и математичко сазревање, али за многе од њих једноставно нисам био довољно зрео да бих их разумео. Оно што је најважније нисам био свестан тежине студирања у иностранству. Ту не мислим на само градиво, оно је мање-више слично на било ком факултету у свету, већ на привикавање на другу културу и компетитивност на таквом месту – присећа се он.
Заслугу за повратак, може се рећи, дугује Математичком институту, преко којег је прилику да упозна људе који се професионално баве математиком. Kако је био привучен самом атмосфером на Институту, није било двоумљења када је добио прилику да са њима сарађује. Његов увид у образовни систем у Србији, како каже, ограничен је на Математичку гимназију и Математички институт, који иако није образовна институција, има пуно људи који учествују у образовном систему.
Посебно га инспирише ентузијазам који влада међу колегама и после више деценија рада са ученицима и студентима.
– Наравно да увек постоји места за напредак, али исто тако напредак постоји већ у поређењу са временом када сам ја био ученик… Што се тиче ученика Математичке гимназије, доста њих има веома озбиљно предзнање, штавише, ученици ме често изненаде тиме шта све знају, и заправо знају много тога што ја у њиховим годинама нисам – истиче наш саговорник.
Што се тиче уписа факултета овде и у иностранству, он наводи да нема значајних разлика у самом процесу, али објашњава да је у склопу пријемног имао и интервју са професорима на којима се дискутовало о задацима, чега у Србији још нема. Приликама у нашој земљи је за сада задовољан.
– Пред сам повратак, појавила се и могућност да предајем у Математичкој гимназији, и то да држим менторску наставу (где се одељења деле у мале групе и могу се учити напредније теме), у чему такође уживам – наводи Лука Милићевић.
Диплома му, у односу на једнако добре математичаре који су студирали у Србији, није донела никакву предност при запошљавању. Ипак указује да диплома Kембриџа понекад прави предност због предрасуда које људи имају у вези са престижним универзитетима. Лука Милићевић наводи да су најбољи студенти у Србији подједнако квалитетни као најбољи студенти на било ком универзитету, што се често препознаје, али предност на коју мисли огледа се у томе да ће се људи са дипломом престижног универзитета бити виђени као изузетни, иако то можда нису.
– Рекао бих да се и у медијима често идеализује слика престижних светстких универзитета, као и људи који су их завршили – наглашава наш саговорник.
Жеља му је да у неком тренутку каријере води истраживачки тим који ће се бавити комбинаториком и да ради са докторандима. Заинтересован је да за то како би требало да изгледа образовни процес да би се произвео врхунски истраживач. Kад су у питању докторске студије, сматра да превише тога зависи од самог избора ментора. И у Енглеској има ментора који „не маре довољно за своје студенте”, многи од њих пате од депресије и на тај проблем тек у последње време почела је да се обраћа пажња.
– Све су ово проблеми којима ће и наш образовни систем морати озбиљно да се позабави у наредним годинама – закључује наш саговорник.
(Извор Данас)
