Три четвртине људи боји се више јавног наступа него смрти. Како је то могуће? Одговор гласи: човек је, у суштини, друштвено биће. Од најранијих дана свог постојања прогон из групе није значио само осуду на доживотну самоћу, често се завршавао умирањем изгнаника.
Према најсвежијим подацима Института за статистичка истраживања мозга (САД), чак 74 одсто испитаника изјавило је да највише стрепе да говоре пред мнозином, јер им то изазива велику нелагоду. Зато се појединци упињу да не упадну у такву неприлику.
Боравак у заједници уобличило је будуће понашање, јер су припадници једни друге упозоравали на надолазећу претњу, испомагали у недостатку хране, штитили нејаке од грабиљиваца и осталих нападача. И сама помисао на искључење покретала буру стрепњи за властити опстанак.
Урођени одзив на блиску опасност „борба или бег” сместа побуди хипоталамус у мозгу, најкон чега започиње лучење хормона и појачани рад надбубрежних жлезда. Исход тога је отпуштање адреналина у крвоток: дланови почињу да се зноје, срце убрзано да куца и жеља за бежањем да расте.
