Да је којим случајем родом из Србије, можда би имао три лица. Па код Срба је све у знаку поменутог броја, чак га је изнад свега ценио генијални Никола Тесла.
Станко Стојиљковић
Зашто сам римском богу доделио још једно лице, као да му два нису пристајала? Поводом Шангајске листе која ме прогања још с почетка 2005. године. Истрчах тада пред руду, запитах се с којих разлога Београдски универзитет није увршћен и до дана данашњег остадох у великом чуду. Лакше би ми било да сам срео нечастивог, забезекнуо се и трипут прекрстио.
И овог 15. августа Доситејева Велика школа осванула је у чувеном светском разврставању универзитета са свих меридијана. Осванула, ма вратила се међу 500 одабраних. Мали велики скок који је намах остао у сенци скакачице удаљ Иване Вулете (Шпановић). И треба да буде, кад су га заборавили његови намештеници и државни службеници. Ма кога још занима да ли су Срби кадри да се с неким надгорњавају у знању и образовању. Овде је одвајкада ногомет (потом се ређају остале теловежбе) испред главомета.
Да ли се ико сетио да лане огласи узбуну када је Београд у највећем кинеском мегалополису склизнуо? Није. Ни сада се малтене нико није огласио, ни запитао како је изненада одскочио. Добро, прочитали смо једну изјаву без образложења и разговор што је с кишом за којом сви вапимо заобишао Крагујевац.
Сваки искорак у вредновању које спроводе од 2003. истраживачи са Универзитета Ђиао Тонг вредан је пажње, а Београд би – да је то схваћено озбиљно и урађено темељно код нас – одавно морао бити међу 300, где се накратко обрео.
Албанија, Босна и Хецеговина, Црна Гора и Северна Македонија немају ниједног представника, нити су га имале. Зачуђујуће је да Бугарска никад није била увршћена, а да Румунија има само један универзитет (Бабеш Бољај), јер је Букурешт испао. Ни Словачка нема више од једног, а све три су одавно чланице Европске уније. Мађарска са четири и Чешка са осам су далеко испред Србије, чију част још брани Новосадски универзитет.
А друго лице? Према подацима Светске банке из 2020. издвајања за науку и образовање брже расту од 2016. године. Како то изгледа у садашњем југо-суседству? БиХ – 0,21 одсто БДП-а, Црна Гора – 0,36, Северна Македонија – 0,38, Србија – 0,91, Хрватска – 1,25 и Словенија – 2,15. Ако упоредите број становника и истраживача, одмах је уочљиво да потоње две улажу знатно више од Србије. Другим речима, наша троши мање, а Београд се са Љубљанском универзом и Загребачким свеучилиштем изједначио на Шангајској листи од 401. до 500. места. Зар то није бољи скор?
И треће? Из године у годину у нас је све више плагијата (и аутоплагијата), лажних и неважних доктората, непотизма (рођачко запошљавање у високошколским установама и институтима), а све мање се уважава међународно вредновање. Све то се одсликава у повећаном одливу мозгова, пре свега најдаровитијих средовечних и млађих истраживача.
(Уколико се некоме у сну укаже Јанус, отправите га сместа у Трећи смер).
