Открићем генетичког химеризма буди се сумња у нашу јединственост, у то да су наша свест и наше тело једна целина, једно биће. Можда је потребно да преиспитамо идеју индивидуе, идеју нас као појединаца, јер све је извесније да је управо супротно – да смо сви ми мноштва.
Луна Ђорђевић
Да ли ја себи протусловим? добро, онда ја себи протусловим (ја сам велик, ја садржавам мноштва).
Волт Витман (Пјесма о самом себи, превео Тин Ујевић)
Према Хомеровим речима у „Илијади”, Химера „бијаше рода божанског, а не човјечјег, напрво лав, острагу змај, у средини пак коза, страшну је ригала силу из себе жаркога огња”. У грчкој митологији била је језиво биће, кћер Тифона и Ехидне, сестра Kербера и Хидре. Харала је Ликијом, прождирала све пред собом. Била је стравична звер, с телима три животиње спојеним у једном – била је истовремено сва три различита бића, и засебно биће, имала је истовремено три тела и једно тело.
Научници су по овом митолошком чудовишту назвали један феномен у природи који је, ма колико бизаран, заправо веома распрострањен. Реч је о феномену у којем је један, јединствен организам (у неком смислу као и Химера у митологији) састављен од ћелија два или више ентитета. Другим речима, „химеризам” подразумева постојање најмање два различита сета ДНK који носе код за стварање најмање два одвојена организма. То значи да једна јединка, једно биће, нема само један генетички материјал, већ два (или више), у једрима ћелија које су тако распоређене да граде ткива, органе и системе органа једног организма. Додуше, можда је у том контексту погрешно рећи да је реч о једном организму – а можда је неопходно да преиспитамо начин на који схватамо „организам”. Поготово када говоримо о људском бићу.
Иако у природи постоји милионима година, генетички химеризам је код људи откривен, како то обично бива, сасвим случајно тек половином двадесетог века. Наиме, једна жена из северне Енглеске, која је остала позната само као „Госпођа Мек” (Mrs McK), 1953. године је отишла у локалну клинику за трансфузију крви с намером да учини једноставан и хуман гест добровољног давања крви. Током рутинског прегледа њене крви у лабораторији лекари су уочили нешто изузетно необично. Њена крвна група била је до тада незабележена и у науци потпуно непозната (и готово немогућа) – ОА. Имала је истовремено две крвне групе.
Једини закључак до ког су локални лекари могли да дођу на основу узорка крви јесте да је реч о грешци и да је неким случајем дошло до мешања крви двеју различитих особа – једне са крвном групом О и друге са крвном групом А. Међутим, све провере су указале на то да грешке није било, те да је необични узорак крви заиста дошао од једног даваоца. Kрв Госпође Мек је даље послата у Одељење за крвне групе Медицинског истраживачког савета у Лондону, у руке истраживачког тима Роберта Рејса и Рут Сангер.
Рур Сангер и Роберт Рејс (Wikipedia)
Неколико година пре тога био је откривен случај крава близнакиња које су имале помешане крвне ћелије у свом организму. Научници Рејс и Сангер су закључили да, попут тих крава, и Госпођа Мек има близнакињу с којом је током развића ембриона дошло до мешања крви. И били су у праву, она јесте имала брата близанца који је умро у детињству, тридесетак година раније. Што значи да Госпођа Мек читавог живота у свом крвотоку носи део организма свог брата. Госпођа Мек је тако постала први установљен случај људске химере, тачније химере крви, који се веома тешко открива и обично се јавља код близанаца или особа које су, у недостатку бољег израза, апсорбовале свог близанца током развоја ембриона.
Један тим британских научника је 1984. године произвео химеру у лабораторији – спајањем ембриона козе и овце настала је животиња коју су духовито назвали гоза.
Химеризам је до тада био познат у науци код нижих сисара и биљака, и неретко су то заправо биле последице људске интервенције (попут калемљења). Међутим, људске химере су се сматрале непостојећим и готово немогућим феноменом, чије откриће је отворило врата новом облику егзистенцијалне филозофске дилеме: шта је заправо појединац? Да ли је свака појединачна особа заиста само једно биће? Да ли је брат близанац Госпође Мек у извесном смислу и даље жив, ако један део његовог тела и његовог генетичког материјала и даље „живи” и функционише у њеном организму? Оно што је код митске Химере било застрашујуће јесте управо њена несхватљива природа, недостатак њеног телесног јединства – ако се неко биће састоји од више различитих ентитета, да ли је оно прост збир својих делова или сви њени делови заједно стварају ново сингуларно биће? Да ли је Госпођа Мек она сама или дели своје тело са својим близанцем, или је пак нешто треће?
Гоза (ResearchGate)
Генетичари се већ деценијама баве модификацијом гена и производњом генетичких хибрида. Један тим британских научника је 1984. године произвео химеру у лабораторији – спајањем ембриона козе и овце настала је животиња коју су духовито назвали гоза. Међутим, химеризам се ван лабораторије јавља сасвим спонтано, и вероватно чешће него што можемо да уочимо. Већина животињских химера (укључујући и људе) су двојајчани близанци, током чијег ембрионалног развоја долази до апсорбовања једног близанца од стране другог.
У медицини је познат тзв. синдром несталог близанца, који је први пут забележен 1945. године, скоро 10 година пре открића Госпође Мек. Ране теорије овог феномена су, и то не погрешно, сматрале да када током развића један близанац умре, његово ткиво просто бива разграђено и упијено у ткиво материце или другог фетуса. Међутим, често се током развића деси да један близанац апсорбује другог на такав начин да заједно наставе даље развиће у једном телу, тако што ћелије једног близанца преузму одређене делове тела и системе органа, а другог друге – чиме заправо два различита генетичка бића чине једно тело.
Генетички химеризам код људи се веома ретко открива, јер није уобичајено посумњати да наш организам садржи више од једне ДНK или подвргавати се таквој провери. Ако идеја постојања вишеструког генетичког материјала у једном организму није сама по себи довољно необична, највећи број људских химера то никад и не открије. Примера ради, 2002. године медији су пренели причу о жени по имену Kарен Kиган из Бостона, којој је била неопходна трансплантација бубрега. Међутим, приликом тестирања за потенцијалног донора установљено је да она (у генетичком смислу) није мајка својој тројици синова. Откриће да она у генетичком смислу није мајка своје деце је прво изазвало сумњу у њену искреност – истраживале су се потенцијална крађа јајних ћелија и илегална процедура вештачке оплодње. Лекари су мислили да је Kарен заправо тајно била сурогат мајка, а не рођена мајка својим синовима.
Након мукотрпних тестирања утврђено је да је Kарен Kиган заправо химера, што значи да се један сет ДНK налази у једру њених крвних ћелија, а други у једру ћелија њених репродуктивних органа. Претпоставља се да су се у веома раном ембрионалном развоју ћелије у чијем се једру налазила ДНK њеног двојајчаног близанца спојиле са ћелијама које су носиле њен генетички материјал, те је уместо два дошло до развоја једног ембриона и једног фетуса, при чему су ћелије једног близанца преузеле одређене системе органа, а ћелије другог друге системе органа у истом организму. Сасвим је легитимно поставити питање: да ли је Kарен Kиган једна особа или две?
Kод генетичких химера попут Kарен Kиган, иако је реч о двојајчаним близанцима, фенотипске разлике могу да буду готово неприметне (различита боја очију – хетерохромија, или различит раст длака на једној и другој страни тела, различита пигментација коже). Људи са химеризмом у неким случајевима могу да развију мушке и женске полне органе (уколико су бластоцисте различитог пола). Међутим, ово није типично – најчешће су две ћелијске популације равномерно распоређене по читавом телу, али још није пронађен случај да се генетички различите ћелије мешају у истом ткиву. Један од најбоље познатих и најуочљивијих примера химеризма код животиња јавља се код мачака чије лице је готово симетрично подељено на два дела, са различитом бојом очију и длаке.
Жене након порођаја могу до краја живота да остану химере, носећи ћелије са генетичким материјалом своје деце у готово свим органима у свом организму.
Иако се претпоставља да су наведени случајеви химеризма чешћи него што мислимо, ипак су довољно несвакидашњи да се могу сматрати необичним изузецима. Међутим, постоји један облик химеризма који је толико чест да је малтене свакодневан. Реч је о феномену познатом као микрохимеризам, који, како му име каже, укључује ситне облике мешања ћелија различитих ДНK у једном организму. Такви су случајеви, рецимо, прималаца трансфузије крви, коштане сржи или трансплантације органа. Док је микрохимеризам код трансфузије крви привремен, у случајевима трансплантације коштане сржи – која производи нове крвне ћелије – прималац трансплантације ће до краја живота имати крвне ћелије са генетичким материјалом донора, или у потпуности или помешане са сопственим.
Дуго се претпостављало да само у ретким случајевима, када услед смрти фетуса ин утеро долази до апсорбовања ткива фетуса од стране мајке, мајка сама постаје химера – носилац како својих тако и ћелија свог нерођеног детета. Још је од 19. века познато да ћелије фетуса мигрирају путем крви у различите органе мајке, али се веровало да се то догађа само у изузетним случајевима и да су те мигрирајуће ћелије патолошке природе. Тек ће у серији истраживања спроведених крајем двадесетог и почетком двадесет првог века бити показано да се микрохимеризам у извесној мери јавља код свих трудница и да ћелије фетуса могу да опстану у телу мајке довека. Наиме, анализом ткива 26 трудница које су трагично изгубиле живот у току трудноће, пронађене су ћелије са генетичким материјалом фетуса у њиховим бубрезима, јетри, слезини, плућима, срцу и мозгу.
Истраживачи су могли да идентификују ћелије фетуса на основу присуства Y хромозома – јер су сви фетуси били мушког пола. Показано је, такође, да жене након порођаја могу до краја живота да остану химере, носећи ћелије са генетичким материјалом своје деце у готово свим органима у свом организму, које су до њих доспеле путем крви. Сматра се да је микрохимеризам настао пре 93 милиона година, и да је од тада типичан феномен код свих сисара са плацентом.
Микрохимеризам почиње неколико недеља након зачећа, када долази до мешања ћелија мајке и фетуса путем плаценте, чиме обоје у биолошком (а не само романтичном) смислу постају део једно другог. Током трудноће чак 10% слободне ДНK у крвотоку мајке потиче од фетуса. Овај проценат опада након порођаја, али неке ћелије опстају. Са сваком наредном трудноћом разноликост генетичког материјала у организму мајке се усложњава. Деца такође носе популације ћелија које потичу од њихових мајки, које могу да опстану у њиховом организму и до одраслог доба. Што значи да током трудноће постоји велика шанса да мајка пренесе на своје дете ћелије своје мајке или претходног детета. Истраживања су показала да мајке имају барем три различите популације ћелија – своје, своје мајке и свог детета. И те ћелије нису слободне у крвотоку, већ се настањују и у кожи и у свим главним органима, и преузимају функције у тим ткивима.
Истраживања су показала да ове стране ћелије код жена нису просто пасивни уљези, већ често њихово присуство може да допринесе учесталости аутоимуних обољења – неки облици канцера, па чак и прееклампсија (поремећај крвног притиска и биохемије код трудница који може постати јако опасан), доведени су у везу са постојањем фетусних ћелија у мајчином организму. Штавише, научница Ли Нелсон, америчка имунолошкиња која је у истраживањима 90-их година открила ефекат фетусних ћелија на здравље мајке, до ове везе дошла је сасвим случајно, изучавајући аутоимуне болести попут артритиса и лупуса, које се појављују знатно чешће код жена него код мушкараца. Пре њеног револуционарног открића, веровало се да жене у већем броју оболевају од ових болести због хормоналних утицаја.
Даља истраживања су показала да, иако ћелије фетуса могу да подстакну подређене аутоимуне болести код мајке, оне могу имати и потпуно супротан ефекат. Ли Нелсон је, бавећи се овим феноменом, дошла до закључка да је висок степен микрохимеризма у неким случајевима повезан са слабљењем симптома неких обољења, попут артритиса. Наводно, ћелије фетуса пружају заштиту, која почиње неких годину дана након рођења, и траје 15 година па и дуже. Према мишљењима неких научника који се баве овим феноменом, микрохимеризам можда доприноси и дужем просечном животном веку жена. Иако не постоји јасно објашњење како та веза функционише, истраживачи сматрају да је присуство фетусних ћелија повезано са јачим имунитетом и убрзаним опоравком оштећеног ткива, највероватније због њихове „матичности” – у питању су изразито прилагодљиве ћелије из раног периода развоја јединке.
Од открића ДНK и РНK, генски материјал се доживљава као еквивалент индивидуалности јединке – свако биће које је икад постојало има свој јединствени, непоновљиви генетички код који се налази у свакој ћелији организма. ДНK је толико прецизна и неоспорно јединствена да је могуће идентификовати особу на основу неколико капи крви или пар власи косе, и свакодневно се употребљава у пракси утврђивања очинства, па чак и у форензици (што је постало изузетно популарно у филмовима и серијама). Наша вера у јединственост генетичког материјала сваке јединке је толико снажна да је приликом открића првих случајева генетичких химера идеја да је реч о организму са различитим геномима била готово неприхватљива. Никоме тако нешто није пало на памет. Штавише, у великом броју случајева су људи прво оптуживани за некакву превару – па чак и кривично дело.
Иако живимо у време експанзије генетичких истраживања и експериментисања, идеја да нисмо сами сопстевни власници и господари свога тела већ да га несвесно делимо са неким, улива неповерење у саме темеље нашег схватања себе и сопства. Митолошка химера је самом својом вишеструком природом била застрашујућа. Открићем генетичког химеризма буди се сумња у нашу јединственост, у то да су наша свест и наше тело једна целина, једно биће. Можда је потребно да преиспитамо идеју индивидуе, идеју нас као појединаца, јер све је извесније да је управо супротно – да смо сви ми мноштва.
(Извор Одисеја)
