На последњој страници првог дела књиге „Математичка гимназија од сна до јаве” налази се напис о ученицима („Одсањати сан у својој земљи”) чији мото гласи: „Мисле да смо ограничени, да се не дружимо и да не разговарамо. А ми живимо слично као и сви други млади људи.. .” Не знам да ли одговара замисли аутора, али овај мото истовремено је и епилог, највернији (и највреднији) епилог стварања књиге о Математичкој гимназији у Београду.
Проф. др Милоје М. Ракочевић
Ових дана у нашој средини се појавила једна несвакидашња књига, у свему специфична, и у много чему уникатна и друкчија. Реч је о књизи проф. др Милана О. Распоповића „Математичка гимназија од сна до јаве”. Специфична је својом организационом формом, садржајем и начином рада, научним исказом и педагошким изражајем. То је књига у којој се говори о једном особеном стварању и стваралаштву. Као таква, налази се у релацији и кореспонденцији са три, на известан начин независне, линије казивања о стварности.
Пре свега, реч је о кореспонденцији са једном новом научном дисциплином, антиципираном управо овом књигом, а која се најадекватније може назвати екологија стваралаштва. С друге стране, књига се својим садржајем и формом на специфичан начин односи и према самом чину стваралаштва: у науци и филозофији, с једне, и стваралаштва у књижевности, с друге стране.
Што се тиче кореспонденције са екологијом стваралаштва ствари стоје овако. Током 2018. године у неколико тачака света (укључујући и Београд: „US – Serbia & West Balkan data science workshop, Belgrade, Serbia, August 26-28, 2018“, Intersection, Палата Србија) догодили су се научни скупови посебне врсте (у неком смислу и затвореног типа); бавили су се једном специфичном темом – стварањем и развојем једне специфичне научне дисциплине у настајању, науке о подацима (Data science). Научна расправа, у већини случајева, показала је да неминовно, паралелно са овом научном дисциплином мора да настане, и развије се, још једна специфична дисциплина, екологија научноистраживачког рада као грана социјалне екологије.
Године 1978. амерички социолози окружења, Рајли Данлап (Riley Dunlap) и Вилијам Катон (William Catton), објавили су чланак „Социологија окружења: нова парадигма” у коjeм дају не само нове основе социологије окружења, већ и нови допринос развоју већ настале социјалне екологије. Иначе, сâм настанак социјалне екологије везује се за име Отиса Дадлеја Данкана (Otis Dudley Duncan), који је на ту тему објавио два рада, 1961. и 1964. године.
Дубља промишљања идеје о екологији научноистраживачког рада одводе нас, међутим, до спознаје да таква једна научна дисциплина може заправо бити само поддисциплина једне шире науке, а то је екологија стваралаштва, која се може развијати као чисто теоријска, али и као примењена научна дисциплина.
Математичка гимназија у Београду је,
наиме, стартовала као трогодишња
школа, у том смислу што је преузимала ученике
са завршеним првим разредом у обичним
гимназијама, под условом да
положе одговарајући пријемни испит.
Са овим увидима и разматрањима, аргументовано се може тврдити да је аутор књиге, о којој је овде реч, антиципирао нужност постојања једне такве научне дисциплине. То следи отуда што се само по себи разуме да кључно питање у предмету истраживања те нове научне дисциплине, мора бити питање услова и неуслова у стварању једног друштвеног „организма”, односно еволуције у стварању, од неуслова (преглед 1) ка условима и резултатима (преглед 2 и 3); до услова не само у објектима, већ и у субјектима, као претпоставке настајања креативног чина. А управо је све то предмет казивања у књизи „Математичка гимназија од сна до јаве”. [„Школа је живи, динамички систем у којем се поштује и цени иновација и креација и тим путем долази се до нових решења и остварења.”, стр. 27.]
Преглед 1. Неизвестан и тежак почетак
„Приликом уписа, прве године доживели смо велико изненађење. На први уписни конкурс, у јуну 1966 године, пријавило се свега три ученика.” О чему говори овај податак? Овај податак говори о неусловима, о томе да окружење у том тренутку није било адекватно. Није се очекивало да постоје талентовани ученици који су на посебан начин усмерени према појединим научним дисциплинама. Примера ради, није се поставило питање да ли постоје или не постоје посебне математичке способности (фуснота 5), као ни питање како се у математици и/или природним наукама стиже до генијалности, до посебно високих резултата рада и стваралаштва…
„У поновљеним конкурсима пријавило се укупно 56 ученика (планирано је било 60 ученика). Они су били сврстани у три одељења другог разреда. Ученици изван Београда, њих десетак, смештени су по средњошколским домовима. Сиромашним ученицима даване су стипендије… Из године у годину број ученика – кандидата за упис у Математичку гимназију – се повећавао, тако да се после неколико година на једно уписно место пријављује 4 до 5 ученика. Сагласно усвојеној одлуци, у Математичку гимназију могли су се уписати ученици са целе територије ондашње Југославије. На крају трогодишњег школовања био је предвиђен завршни испит.” (стр. 12-13).
Преглед 2. Завидни резултати
„Сматра се да је школа изнедрила близу пет стотина доктора наука и више од тог броја магистара. Наши бивши ђаци успешни су и у многим светским компанијама, рачунарским центрима и институтима… Од оснивања школе до данас (2018) изнедрила су се четири директора школе у сталном радном односу, двојица од њих су бивши ученици ове школе, а један од њих је учествовао и у оснивању ове јединствене (и прве) школе у нашој земљи и свету.” (стр. 31).
„Тешко је набројити награде и признања које су ученици и професори добили у остваривању васпитно-образовног процеса. Само на међународним олимпијадама из математике, физике и информатике број освојених медаља надмашује 500. На основу постигнутих резултата у земљи и иностранству, Министарство просвете Србије у два наврата 1996. године и 2007. године, прогласило је Математичку гимназију школом од посебног националног интереса… а још пре тога, 1994 године, Математичка гимназија је примљена у Европски савет високих способности (једина школа у претходној Југославији). … Математичку гимназију су посетиле десетине државних делегација у току 50 година постојања. Једини њихов циљ је био да упознају то ‘чудо’ које се зове Математичка гимназија у Београду… Интересантна је била посета јапанске делегације од 29 чланова. Они су недељу дана боравили у школи. Присуствовали су свим часовима и активно учествовали у процесу наставе. На крају су закључили: ,Обишли смо већи део света, али тако нешто нисмо срели и видели᾽.” (стр. 32).
Кад се узме у обзир чињеница да је и педагошки процес својеврсно стваралаштво (научно и стручно), онда има смисла говорити и о екологији учења, као и о екологији наставе, а једно и друго налазимо у овој не само књизи сведочења о развоју, већ и књизи предикције будућности једне, у светским размерама јединствене школе:
„Учење не зависи само од нивоа предзнања, пажње и заинтересованости ученика, већ и од непосредног окружења и атмосфере у којој се процес наставе одвија… Математичка гимназија је јединствена, и по томе што у њој не стичу знање и вештине само ученици, него се образују и њихови професори. Стога није једноставно бити професор у Математичкој гимназији у којој је настава знатно захтевнија.” (стр. 29).
„Настава је мање ефективна у конфликтној (напетој) атмосфери, пуној страха и треме. Настави погодује опуштеност, природно стање, динамичност, добар избор метода рада и примена савремене технике.” (стр. 30).
Милан Распоповић (Википедија)
Социјално-еколошки аспект садржан је и у казивањима о облицима наставе у Математичкој гимназији, организацији школског живота, педагошком мајсторству професора, менторском начину образовања, као и о разним другим облицима наставног и школског и ваннаставног и ваншколског живота. Детаљно се говори и о занимљивом историјату развоја, од трогодишње до шестогодишње школе. Математичка гимназија у Београду је, наиме, стартовала као трогодишња школа, у том смислу што је преузимала ученике са завршеним првим разредом у обичним гимназијама, под условом да претходно положе одговарајући пријемни испит. Тек коју годину касније прешла је у четворогодишњу школу, да би на крају постала шестогодишња школа, тиме што је по својим мерилима организовала и образовање ученика седмог и осмог разреда основне школе, који имају веће наклоности према учењу и изучавању математике и природних наука.
Већ и такав организациони развој био је оригиналан и јединствен, и захтевао је перманентно педагошко-психолошко преиспитивање – шта чему да претходи, шта да следи; да ли, и како да се међусобно повезује, на пример обична гимназија са новонасталом математичком, основношколски ниво са средњошколским итд. Међутим, већ и у самом чину оснивања другачије школе требало се самеравати, како са условима и неусловима (са екологијом стваралаштва), тако и са педагошко-дидактичко-методичком и психолошком проблематиком:
„Просветни савет Града Београда прихватио је идеју Друштва математичара, физичара и астронома о оснивању Математичке гимназије (1963), али условно. Требало је написати образложење, односно елаборат-студију, којом би се оправдало отварање нове школе. На почетку je формирана матична комисија … [са задатком] да напише елаборат–студију у којој би се разрадили: концепција школе, наставни планови и програми, организација и методе рада, пријем наставног кадра у стални радни статус и сарадника са Универзитета и одговарајућих научних института, селективни упис ученика …” (стр. 10).
„Прве наставне планове и програме математичких предмета написали су проф. др Војин Дајовић и проф. др Милица Илић-Дајовић, а за физику и електронику Милан О. Распоповић. Планови и програми осталих наставних предмета били су прилагођени нивоу гимназије природно-математичког смера. Изузетак, била је настава физичког васпитања. Имали смо на уму да се умни рад и физички напори дубоко прожимају и узајамно подстичу. Стога смо у елаборат-студији предвидели… практични део (двочасовно време) да се изводи на теренима и стадионима професионалних спортских клубова… Часови практичне наставе одржавани су у време викенда. На тим часовима учествовало је и наставно особље, независно од година живота (на добровољној бази).Такав облик наставе трајао је првих 10 година. Нажалост, после тога се одржава, као у данашње време, на класичан начин. Штета! Велика штета! Што пре се вратити на почетне позиције одржавања наставе овог важног предмета!!! Тим пре, што знамо да се број спортских објеката знатно увећао у односу на онај од пре пола века-” (стр. 12).
Горњи наводи показују како се педагошки адекватно требало поставити у изградњи једне школе посве новог типа, која се у старту оријентисала на максимуме, не само у коришћењу, већ и у развијању способности, како ученика, тако и професора. Уз то, и какав је осећај требало имати за нијансу више у наставним плановима и програмима, која (нијанса) би резултирала у епохалним резултатима у знањима и њиховим применама. Како је својевремено показао чувени математичар и психолог Кит Девлин (Keith Devlin) – не постоји посебан математички ген, који би условљавао надареност за математику, али постоје посебне натпросечне упорности заинтересованих (и заинтригираних!) ученика и професора, које могу да доведу и до математичких генија.
Кад су се многи (баш многи!), широм
планете, одрекли филозофије у науци
и образовању, професор М. Распоповић
је инсистирао на томе да без
филозофије нема правих научних
спознаја нити истинитих знања.
А кад је реч о стицању адекватних знања из области математике и природних наука, значајно је навести још једно сведочанство које налазимо у овој јединственој књизи, а то је инсистирање на употреби филозофије у образовању будућих научника, инжењера, стваралаца. Кад су се многи (баш многи!), широм планете, одрекли филозофије у науци и образовању, професор М. Распоповић је инсистирао на томе да без филозофије нема правих научних спознаја нити истинитих знања:
„Сазрело је време, да се озбиљно размишља о увођењу у програм рада Математичке гимназије новог наставног предмета – Молекуларне биологије. Све више постоје интересантне наставне дисциплине: математика и природно-техничке науке, биоинформатика, генетика, филозофија природних наука и математике (подвукао ММР).
Размишљања треба да иду и до нивоа увођења и нових смерова у подручју природно-техничких, информатичких наука.” (стр.19).
Пуну сатисфакцију за своје инсистирање на филозофији, проф. Распоповић је добио тек у наше време, са објављиваљем специјалног броја „Елзевировог” (Elsevier) часописа „Биолошки системи”, на тему биолошки кодови. Показано је, наиме, да уз филозофску дисциплину гносеологију (која је, срећом, макар и на „мала врата”, већ била ушла у науку, додуше под у науци прихватљивијим називом епистемологија) нужна је и онтологија у приступу разумевању биолошких кодова, а пре свих других – генетског кода.
*
Што се тиче кореспонденције структуре и композиције књиге „Математичка гимназија од сна до јаве” са структуром и композицијом књижевних дела, и то оних великих (класичних) која трагају за одговором на питање односа између стварног и могућег, између сна и јаве, ради се управо о том односу. Кад то не би било познато, то да се и сâм живот одвија између стварног и могућег не би се дало разумети због чега је аутору ове књиге био потребан детаљан наратив о улици у којој се налази школа:
„Улица Народног фронта, данас Краљице Наталије, није најлепша ни најдужа улица у Београду, али је једна од најзначајних улица у нашем главном граду. Њено богатство није у банкама, него у нечему другом, што нема вредносну евиваленцију. Улица је дуга нешто више од 600 m. на тој дужини поређани су објекти чији ,производи᾽ имају велики утицај на стање у нашем друштву, квалитет живота и наталитет, на нашу будућност.”
Следи набрајање институција и организација: Филолошка гимназија, такође школа од посебног националног интереса; Хотел „Праг”, као праг на улазу у Београд; Електро-техничка школа „Никола Тесла”, једна од највећих средњих школа на Балкану, „надалеко чувена болница ГАК ,Народни фронт᾽, у којој се годишње роди и више од 7.000 беба”; затим „чувени Руски дом културе, Математичка гимназија, најуспешнија школа на планети”… „Учитељски факултет, први и водећи факултет ове врсте у Србији”, а „крај улице украшавају биоскоп ,Одеон᾽ и велика књижара ,Службеног гласника᾽”. Аутор није заборавио да наведе ни то да ту, на крају улице, егзистира и Институт друштвених наука, и да језгровитим исказом наведе институтске делатности: „Рад Института се заснива на истраживању основних друштвених феномена, унапређивању научне мисли и развоју научне методологије у области друштвених наука. Сарадници Института ангажовани су у настави на факултетима друштвених наука Универзитета у Београду, Србији и шире.”
Коначно, наративом је обухваћена и Вазнесењска црква, која се налази „на 20-так метара од Улице Краљуце Наталије при изласку на Улицу кнеза Милоша, подигнута 1863. године, за време Михаила Обреновића и митрополита Михаила од добровољних прилога Београђана, рађена … по угледу на старе српске манастире (Раваница)”, и да „сваке године на црквену славу Спасовдан, полази литија из ове цркве која се креће улицама Београда и поново се враћа.” (стр. 52).
Преглед 3. Кроз освајање врхова – у будућност!
„Стручност наставника у Математичкој гимназији је на високом нивоу. У школи раде или сарађују професори у свим наставним и научним звањима, од магистра до академика. Просторни и технички услови су изванредни, опремљеност кабинета и лабораторија је изнад стандарда. Намеће се питање, зашто Математичка гимназија не би била методички центар за стручно усавршавање наставника математике, природних наука и информатике, и то, тим пре, што се званично оцењује да је актуелно стручно усавршавање просветних радника једна од слабијих карика у образовно-васпитном систему: зашто се знање и искуство професора Математичке гимназије не користи у изради планова и програма математичких дисциплина и природних наука (основна и средња школа), кад се зна да су више од 50% уџбеника ових наставних предмета написали, управо, професори ове школе?” (стр.20).
„Медијску пажњу неопходно је подићи на знатно виши ниво. Међународне олимпијаде из математике и физике имају традицију дугу око 60 година; из информатике и астрономије су новијег датума. Зашто не би постојао један (пожељније је више) новинар професионалац који би такмичења пратио и јавност о њима обавештавао? Олимпијаде окупљају преко 100 земаља, јавно се промовишу победници и подижу заставе земаља из којих су ученици окићени медаљама (потпуно исто као и у спорту). Било би сјајно да имамо информације са лица места о току такмичења и успеху појединих екипа и њихових чланова на тим светским такмичењима. Нека информисаност буде бар 10% од оне која је заступљена у спорту” (стр.20).
„По броју одличја Математичка гимназија је без премца у свету. Ученици ове угледне школске установе прави су амбасадори који достојно презентују своју земљу на свим међународним манифестацијама знања. То је свакако доприносило угледу Србије у свету. По успесима ученика ове јединствене и по много чему посебне школе доста се чује и пише, али посредно. Недостају обавештења са лице места. О догађајима у току такмичења, додели награда, медаља, подизања државне заставе, о изјавама организатора, можемо се информисати од ученика (учесника) или видети на сликама. Дочек на аеродрому такође оскудан. На дочеку се могу видети само родитељи, рођаци, директор школе и по неки од предметних професора. Испод терасе или на балкону само спортисти (није спорно; капа доле!), али где су они који до врхунских резултата долазе својим умом који су већ на путу који су обележили Пупин и Тесла.” (стр. 34).
„Употребна вредност дипломских радова: матурски (дипломски) радови ученика Математичке гимназије су мали, а у неким случајевима, и већи научни радови (математички радови) који, поред теоријске, имају и употребну вредност. Зашто се они не би користили у решавању разних техничко-практичних проблема у радним организацијама, фирмама, институцијама као што се то већ радило седамдесетих и осамдесетих година XX века?” (стр. 20).
Било би, наравно, наивно веровати да је аутор намерно усаглашавао форму и садржај књиге са структуром дела класика књижевности. Он пише о животу једне уникатне школе, како се као таква могла догодити, развијати и опстати. Али, пише и о њеној будућности, а добра и сигурна будућност се најбоље може планирати ако се наведу и истакну најбољи примери из окружења, који се, сви заједно, сливају у један исти наум, у све (обједињене) вредности једнога друштва, једног народа, једне државе, из које су могли да поникну и великани – најбољи на свету.
Сагласно науци о међузависности услова и неуслова у стварању и стваралаштву, екологији стваралаштва, синтагму „Математичка гимназија, најуспешнија школа на планети” (стр. 52) можемо разумети и као: „Математичка гимназија, најбоља школа на планети”, кореспондентно и са следећим примерима: „После отвореног првенства САД – Ђоковић је најбољи на свету: Федерер има рекордних 20 гренд слемова само зато што на почетку керијере није имао ко да му парира. – Од 2011. скор је следећи: Ђоковић 13, Надал 8, Федерер 4” (Александар Милетић, „Политика” online, уторак, 11.09.2018 у 22h); „Пропорционално броју становника и величини територије, имамо најбољу сарадњу и резултате са Кином” (Александар Вучић, председник Републике Србије, РТС вести, уторак, 18. сеп .2018, 11:12 -> 13:29) (http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/1/politika/3261504/). Мерено овим пропорционалностима разумљива је и логика по којој је оправдано рећи да су и наши Тесла, Пупин и Миланковић, затим Доситеј, Вук Караџић, Његош и Андрић такође – најбољи на свету. А сада, ево, имамо и најбољу школу и – најбољег директора школе на свету.
**
Доказ више да се у овој књизи аутор бави међуутицајима школе и њеног укупног окружења јесте и наратив о задужбинарству. Могло је бити да се у књизи само кратко каже о задужбини у којој је смештена школа, као што се у приступу питању задужбинарства то и каже. Некад велелепну зграду – Задужбину Персе и Ристе Миленковића – Математичка гимназија је, при усељењу затекла у руинираном стању, скоро у свему за школу непогодну и неопремљену. Уложени су велики напори да би се та зграда довела у стање које би било подобно и адекватно за школску намену. Да, о свему томе у књизи се подробно говори, али се наратив (кроз читаво једно поглавље) не зауставља само на овом једном примеру, већ се њиме похвално говори о томе како је било у прошлости, о свим великим задужбинарима у Београду и Србији; али, и критички о садашњем стању када – „задужбинарство се угасило”.
Кад се узме у обзир чињеница да се књижевност ipso facto бави, поред осталог, и вишезначношћу могућег наратива (фуснота 8), као и „вишезначношћу истине” (Жозе Сарамаго у Нобеловској беседи) тада има смисла предочити и две специфичне (и интересантне) значењске комплементарности, које се односе на већ речену кореспонденцију по линији структуре и композиције. Књига „Математичка гимназија од сна до јаве” састоји се, како смо већ показали (фуснота 1), из три дела. Именујући други део синтагмом „Одзиви медија”, аутор је истовремено назначио да су сви ти одзиви били позитивни. То, међутим, није била сметња да се у првом делу књиге говори критички, у смислу да би тих позитивних одзива требало да буде и више (преглед 3).
С друге стране, трећи део књиге (Прилози) садржи текстове који се, са аспекта сигнификантности, могу класификовати у две значењске групе: једни одговарају појму суплементи, односно додаци, који представљају дадатна казивања, а други су оригинални мали стручно-научни чланци, који указују још на неке аспекте из досадашњег или будућег рада Математичке гимназије. По својој намени они одговарају идеји о „Прилозима” које је наш велики теоретичар књижевности Павле Поповић установио 1921. године у форми посебног часописа, који се и данас редовно објављује.
На последњој страници првог дела књиге налази се напис о ученицима („Одсањати сан у својој земљи”) чији мото гласи: „Мисле да смо ограничени, да се не дружимо и да не разговарамо. А ми живимо слично као и сви други млади људи.. .” Не знам да ли одговара замисли аутора, али овај мото истовремено је и епилог, највернији (и највреднији) епилог стварања књиге о Математичкој гимназији у Београду.
