На североистоку Енглеске, у Северном мору, три километра од обале грофовије Нортамберленд, налази се Свето острво – Линдисфарн. Простире се на око четири квадратна километра и на њему живи нешто мање од двеста становника. Познато је по „Линдисфарнским јеванђељима”, богато украшеној књизи – уметничком порталу линдисфарнских редовника.
Из перспективе човека 21. столећа, живот у средњовековним самостанима био је прилично једноставан. Уз одређене варијације дневних распореда, основни елементи редовничке свакодневице били су заједнички: молитва, рад, тренуци тишине, читање „Библије”, скромна прехрана, одмор и сан. Али и они су имали своје портале који су их повезивали са светом, са оним с којим су се својим деловањем настојали приближити, а то је духовни свет.
На североистоку Енглеске, у Северном мору, три километра од обале грофовије Нортамберленд, налази се Свето острво – Линдисфарн. Простире се на око четири квадразна километра и на њему живи нешто мање од двеста становника. Познато је по „Линдисфарнским јеванђељима”, богато украшеној књизи – уметничком порталу линдисфарнских редовника.
Оснивање самостана смешта се у 7. век. Од 698. до 720. године редовници су преписали делове Јеванђеља, а свештеник Алдред, око сто година касније наводи како је Идфрит, свештеник цркве у Линдисфарну (698-721.) написао ову књигу за Бога, бискупа Св. Катберта и све свеце острва. Занимљиво је да су записана и имена свештеника Етелвалда и Билфрита који су украшавали данас изгубљене корице књиге. Алдред наводи да је он сам додао енглески превод испод изворног текста писаног латинским и грчким језиком.
„Линдисфарнска јеванђеља” су репрезентативан пример инсуларне (острвске) уметности. У Ирској је већ у 5. столећу дошло до покрштавања становништва након чега следи оснивање редовничких самостана на подручју Велике Британије попут Ајоне, Линдисфарна, Вермаута. Линдисфарн је стога важно средиште раног енглеског хришћанства.
Потом је, заслугом мисионара из Ирске и осталих делова Европе, уследио и културни процват, а у књишком сликарству развио се јединствени хиберносаксонски стил. Он се састоји од апстрактних елемената локалних традиција, од равних или испреплетених трака, стилизованих зооморфних петљи и хришћанских симбола и ликова. Истовремено, уочава се и медитерански утицај римских мисионара с југа тако да су „Линдисфарнска јеванђеља” илуминирана са оба стила.
Раздобље од 650. до 850. године представља најплодоносније време острвске уметности јер тада настају неки од најраскошнијих и најлепших примера илуминираних рукописа уопште. Гиралдус де Бари, архиђакон и повесничар из 12. века, о томе је написао: „Пажљиво их проучите и приступићете у право светиште уметности. Пронаћи ћете петље тако деликатне испреплетености, стешњене и густе, с богатим чворовима, у тако свежим и сјајним бојама да лако можете поверовати да је реч о делима не човека, него анђела.”
„Линдисфарнска јеванђеља” писана су ирском мајускулом и минускулом. Мајускула је тип раскошних слова заступљених на почетним страницама, док је минускула писмо прикладније за свакодневну употребу којим је исписан превод светог текста на стари енглески језик.
У ликовној уметности илуминација је умеће украшавања рукописних књига; назив за насликане или нацртане иницијале, минијатуре и различите орнаменте. Сам назив долази од светлуцања златне боје у рукописима и дословно значи осветљавање, расветљавање. Златна боја симболизује божанску светлост, духовно небо, други свет и била је у свим светим текстовима. На многим страницама старих рукописа илуминације заузимају више простора од самог текста – понекад целе странице. Велика пажња се посвећивала и корицама књига, тако да су неке опточене златом, сребром, драгуљима, чиме се додатно истицала њихова вредност.
Све осликане странице у „Линдисфарнским јеванђељима”, а посебно оне с приказима јеванђелиста, украшене су тако да се чини да слика илуминира.
У овој књизи димензија 34 x 24,5 центимртара, која има 258 страница, илуминирано је шеснаест страница с канонским таблицама, четири странице с приказима јеванђелистâ и пет тзв. carpet страница, уз више десетина страница са осликаним иницијалима. Kанонске таблице представљају упоредни приказ јеванђеља по Матеју, Јовану, Луки и Марку да би читалац могао упореди нарације.
Главна иновација књиге су прикази јеванђелистâ израђени под италијанским утицајем мисионара са Апенинског полуострва. Марко и Јован су приказани као млади и голобради, а насупрот Матеј и Лука су старији и брадати, тј. у византијском стилу. Сваки јеванђелистâ представљен је на почетку припадајућег му јеванђеља са одговарајућим симболом: Матеј са анђелом (крилати човек), Лука с телетом, Марко с лавом, а Јован са орлом. Пре самог текста јеванђеља налази се страница посебно богате орнаментике позната као carpet1 страница јер изгледа попут шара оријенталних тепиха. Најпознатија и најуспјешније осликана таква страница налази се у Матејевом јеванђељу. Изненађују лепота, јединственост и разноликост ових страница, а заједничко им је дискретно уписан крст у средишту. Унутрашњост крста, а и преостали делови таквих страница, испуњени су разним геометријским мотивима, апстрактним и анималним плетерима, који симетријом боја и облика чине савршену хармонију и непоновљив израз. Те странице требало је да припреме читаоца за јеванђеоску поруку.
У 9. веку Викинзи у више наврата упадају на ову територију освајајући и пустошећи све пред собом. Линдисфарнски редовници у бегу узимају реликвије и књиге, укључујући „Линдисфарнска јеванђеља”.
Преселили су се у Дарам у североисточној Енглеској, око 200 километара јужније од Линдисфарна, одакле су се у 11. столећу опет склонили у Линдисфарн пред Вилијамом Освајачем из Нормандије, но не задуго. Након поновног боравка у романичкој катедрали у Дарааму, у 16. веку књига доспева у Tower of London, а у 17. следећем откупљује је колекционар уметнина сер Роберт Котон. Данас се налази у Британској књижници (The British Library), националној библиотеци Велике Британије. У тим пресељењима је заувек изгубљена прва украсна страница књиге – драгуљарски поклопац. Године 1852. направљене су нове корице на темељу украса на Идфритовим страницама.
Данас су фрагменти ове књиге доступни и на интернету, а постоје и два факсимила која су прилично верна оригиналу.
Разноликост и сјај „Линдисфарнских јеванђеља” су такви да њихове слике задивљују чак и у репродукцији. Инспиративност мистичног заноса уткана у овај кодекс чини га вредном реликвијом раносредњовековне уметности. Резултат је тежње да се божанске поруке приближе и визуелним путем да би се посведочила лепота „Светог писма” и још снажније дотакла срца редовника и свих осталих који траже светлост Бога.
1Carpet, енг. тепих – будући да плетерном орнаментиком подсећа на оријентални тепих.
(Нова Акропола)
