Нова студија везана за Марс не носи добре вести за наде човечанства у проналазак живота на суседној планети. Напротив, њени их резултати уништавају.
Донедавно су научници веровали да се испод површине Марса налазе скривена језера текуће воде, но нова студија открива да би заправо могла бити реч о обичним наслагама замрзнуте глине. Нова анализа радарских података прикупљених још 2018. године са ЕСА-ине свемирске летелице „марс експрес” задала је више-мање нокаут ударац идејама да негде испод површине Марса постоји скривена текућа вода.
Досад су све студије само могле сугерисати да језера попуњавају рупе. Ми смо прва студија која показује да је други материјал највероатнији узрок тих запажања, истиче Исак Смит из Института за планетарне науке у Аризони. Наша студија нуди прву могућу и знатно више замисливу, алтернативну хипотезу која објашњава запажања направљена алатом MARSIS на свемирској летелици „марс експрес”. Прецизније, круте глине смрзнуте до криогених температура могу направити те рефлексије, објашњава Смит.
С обзиром на то да би биле потребне знатне количине топлоте и соли да држе воду у текућем стању испод Марсовог јужног пола, Смит каже да је вероватније да су минерали смектити, који су заправо облик глине сличан вулканском камену, а има их у „екстремним количинама” на Марсу, натерали научнике да раније податке с радара интерпретирају као текућу воду.
Да би проверили своју претпоставку, научници су охладили смектите у лабораторији на 43 Целзијусова степена испод нуле. На тој температури смектити прожети водом могу створити светлуцаве радарске рефлексије које је MARSIS открио. Смит додаје да смектити прекривају готово 50 одсто површине Марса и да су посебно згуснути на јужној хемисфери. Просечна температура на Марсу је минус 63 Целзијусова степена, према подацима НАСА, но она варира од суперхладних 120 испод нуле зими до нешто подношљивијих минус 56 лети.
Kад је МARSIS 2018. године открио неколика подручја, а свако је ширине отприлике 9,6 километара, научници су веровали да су пронашли слана језера испод јужног пола на Марсу. Смит сматра да је сада то тешко одрживо. Студија је објављена у научном часопису Geophysical Research Letters.
(Извор Зимо)
