Možda, gledajući u najudaljenije dubine svemira, zapravo gledamo u sopstvenu prošlost, ne shvatajući da se svetlost samo vratila kući nakon dugog putovanja kroz zatvoreni svemir.
Da li se svemir završava negde „iza ćoška” ili se proteže u nedogled? Ovo pitanje opseda ljudsku maštu vekovima, ali naučni odgovor je kudikamo kompleksniji. Naš mozak, evoluirao da razume konačne predmete poput kamena ili drveta, bori se da pojmi koncept nečega što nema kraj, granicu ili ivicu. Ipak, moderna fizika i Ajnštajnova opšta relativnost nude fascinantne uvide koji su često čudniji od bilo kakve naučne fantastike. Kroz objektiv nauke pitanje veličine kosmosa prestaje da bude samo filozofsko i postaje izazov geometrije, merenja i matematičkih paradoksa koji nas primoravaju da preispitamo samu prirodu stvarnosti.
Prva i ajtrezvenija činjenica koju moderna fizika priznaje jeste naše fundamentalno ograničenje u saznanju. Zbog činjenice da je svemir počeo Velikim praskom pre oko 13,8 milijardi godina svetlost je imala samo toliko vremena da putuje. To stvara ono što nazivamo vidljivi svemir – sferu oko nas izvan koje jednostavno ne možemo da vidimo, jer svetlost sa veće udaljenosti još nije stigla do naših teleskopa. Kao što teoretičarka fizike Sabine Hosenfelder ističe, na pitanje da li je svemir zaista beskonačan, trenutni naučni odgovor je: Ne znamo. Mi koristimo matematičke modele koji podrazumevaju beskonačan svemir prvenstveno zato što su takve jednačine jednostavnije za rad, a ne nužno zato što su fizički potvrđena istina. Važno je razumeti da Ajnštajnove jednačine opisuju ponašanje kosmičke tkanine, ali nam ne govore apsolutno ništa o veličini celokupnog odevnog predmeta.
Analiza: Postoji duboka egzistencijalna težina u činjenici da, uprkos našem tehnološkom napretku, možda nikada nećemo saznati koliki je naš kosmički dom. Živimo u mehuru svetlosti, svesni da se iza horizonta može nalaziti beskraj, ali i zid koji nikada nećemo dodirnuti. Uobičajena zabluda je da ravan prostor automatski znači da on mora biti beskonačan. Međutim, opšta relativnost uči da je zakrivljenost stvar unutrašnjeg merenja, a ne pogleda spolja, Da biste razumeli da li je nešto zakrivljeno, ne morate da iskoračite iz svemira; dovoljno je da nacrtate trougao i izmerite njegove uglove.
- Sfera (zakrivljen prostor): Ako nacrtate trougao na sferi (recimo, od severnog pola do ekvatora, pa duž ekvatora i nazad), zbir uglova može biti čak 270 stepeni. To je jasan dokaz zakrivljenosti.
- Cilindar (ravan, a konačan prostor): Ako urolate list papira u cilindar, on je i dalje geometrijski ravan jer će svaki trougao na njemu i dalje imati zbir uglova od tačno 180 stepeni. Ipak, on je konačan u jednom smeru – ako putujete dovoljno dugo, vratićete se na početak.
U fizici razlikujemo ekstrinzičnu zakrivljenost (ono što vidimo spolja, kao savijen papir) i intrinzičnu zakrivljenost (ono što mere bića unutar tog prostora). Opšta relativnost se bavi isključivo intrinzičnim merenjima. Analiza: Ovo je duboko kontraintuitivno – većina ljudi zamišlja da ravno znači beskrajnu ravan koja se proteže zauvek. Zapravo, naš svemir bi mogao biti poput višedimenzionalne krofne (torusa) – savršeno ravan u smislu geometrije, ali povezan tako da se sve staze na kraju vraćaju tamo gde su počele. Jedno od najčešćih pitanja koje zbunjuje ljubitelje nauke jeste: U šta se svemir širi?. U kontekstu Ajnštajnovih jednačina, ovo pitanje je zapravo besmisleno. Svemir se ne širi u nešto što već postoji; on ne osvaja novi prazan prostor koji ga čeka. Širenje svemira je isključivo promena unutrašnjih odnosa između objekata. Kada kažemo da se svemir širi, mi konstatujemo da se galaksije međusobno udaljavaju. Razdaljina raste, ali nema ivice koja probija neki spoljni vakuum. Naša intuicija vara jer smo navikli na objekte koji se kreću unutar sobe. U kosmologiji sama soba (prostor) je ta koja se menja, bez potrebe za bilo kakvim spoljašnjim okruženjem ili dodatnim prostorom.
Ako je svemibeskonačan, kako on uopšte može da se širi i postane veći? Ovaj paradoks najbolje objašnjava analogija čuvenog matematičara Davida Hilberta. Zamislite hotel sa beskonačnim brojem soba, i sve su popunjene. Kada stigne novi gost, on i dalje može dobiti sobu. Menadžer samo treba da zamoli svakog gosta da se pomeri u sledeću sobu (iz 1 u 2, iz 2 u 3 i tako dalje). Soba 1 ostaje prazna. Čak i ako stigne beskonačno mnogo novih gostiju, hotel ih može primiti ako se stari gosti pomere u sobe čiji je broj duplo veći od njihovog trenutnog. Ova matematika (beskonačnost + 1 = beskonačnost) omogućava da razumemo ključnu stvar o Velikom prasku u beskonačnom modelu: Veliki prasak se nije dogodio u jednoj tački, već u svakom deliću prostora istovremeno.
Analiza: Ako je svemir beskonačan, on je bio beskonačan od samog trenutka svog nastanka. On ne postaje duži u kilometrima, već se gustina materije smanjuje dok se prostor između objekata neprestano rasteže. Ideja da je svemir od starta bio beskrajan, a da se i dalje povećava, jedan je od najvećih izazova za ljudsku logiku. Ako je prostor zaista beskonačan, suočavamo se sa zapanjujućom posledicom koju su 1979. godine formulisali Džordž Elis i Grejem Brandrit. U beskonačnom prostoru, sa konačnim brojem načina na koji se atomi mogu rasporediti, svaka moguća konfiguracija materije se mora ponoviti beskonačno mnogo puta. To znači da negde u tom beskraju postoji identična kopija vas. Zapravo, postoji beskonačno mnogo verzija vas:
Verzija vas koja upravo čita ovaj tekst i razmišlja o kafi.
Verzija vas sa malo više kose ili malo manje mozga (kako se fizičari ponekad gorko šale).
Verzija vas koja je odabrala karijeru u umetnosti umesto u nauci, ili verzija koja trenutno uživa u matematičkom samomučenju, proučavajući ove iste teorije.
Analiza: Ova ideja nam oduzima osećaj jedinstvenosti. Ako je svemir beskrajan, vi niste unikatni unikat, već statistička neminovnost koja se ponavlja kroz večnost. Filozofski gledano, svaka vaša odluka je već doneta i biće doneta još beskonačno mnogo puta. Zaključak: Pogled u budućnost i konačna misao.
Iako trenutna posmatranja kosmičkog mikrotalasnog pozadinskog zračenja (CMB) nisu pronašla dokaze o loop-ovima ili ponavljajućim obrascima koji bi podsećali na pogled kroz kaleidoskop, obe mogućnosti su i dalje na stolu. Naša merenja su precizna, ali ne i savršena. Baš kao što pogled kroz prozor ne može da nam kaže da li je Zemlja ravna ploča ili ogromna sfera, tako ni naši najmoćniji teleskopi još ne vide dovoljno daleko da bi doneli konačnu presudu o obliku kosmosa. Bilo da živimo u beskrajnom prostranstvu gde se svaka konfiguracija atoma ponavlja, ili smo zatvoreni unutar višedimenzionalne krofne, ostaje provokativna misao: Šta ako svetlost sa naše sopstvene galaksije od pre nekoliko milijardi godina upravo sada putuje sa suprotne strane neba i stiže do nas? Možda, gledajući u najudaljenije dubine svemira, zapravo gledamo u sopstvenu prošlost, ne shvatajući da se svetlost samo vratila kući nakon dugog putovanja kroz zatvoreni kosmos.
Ilustracija Wikipedia
(Astronomski magazin)
