Резултати су занимљиви. Показало се да плаћање накнаде за приступ доминира у Kини и Сједињеним Државама, накнада за брзину у Индији и Русији, а велике проневере у Нигерији. Ипак, разлике између земаља у погледу релативне заступљености појединих типова корупције нису велике.
Проф. др Бранко Миловановић
Јуен Јуен Анг, професорка политичких наука на Универзитету у Мичигену, објавила је занимљиву књигу. „Златно доба Kине: парадокс економског бума и корупције” много је више од онога што би се на основу наслова дало закључити. Ауторка је поставила себи задатак да редефинише корупцију, преиспита однос корупције и економског раста и анализира (често емпиријски) улогу корупције у развоју Kине у последњих 40 година.
На почетку књиге су две важне напомене: да бисмо корупцију боље разумели, потребно је да је разложимо на различите типове јер је вероватно да они различито утичу на економски раст. Друго, морамо се ослободити западноцентричног погледа који – можда баш због превиђања таквих разлика – обично занемарује облике који су типични за Запад (лобистичке групе и јавно-приватна вртешка) и тако гради искривљену представу да корупција постоји само у слабије развијеним земљама. Такав приступ, тврди ауторка, води и до погрешног уверења да је корупција лоша за економски раст (упркос одсуству емпиријских доказа за то), а и до идеализованих представа о „инклузивним институцијама” (Acemoglu-Robinson) или „друштву отвореног приступа” (Douglass North) као предусловима раста. Ауторка се у књизи обрачунава и са једнима и са другима.
Она предлаже поделу на четири типа корупције. Први тип су ситне крађе (када понудите мито да не бисте платили казну); други је накнада за брзину: то је корупција уличног нивоа (брже добијање дозвола за отварање локала); трећи тип су тешке крађе (проневере великог обима, на пример, Аbacha у Нигерији); четврти тип је накнада за приступ (давање дозвола капиталистима за извођење великих пројеката). Само последњи тип корупције је пожељан, сматра ауторка, јер у кратком року производи позитивне ефекте на раст кроз велике инвестиције и нове инфраструктурне пројекте, отклањање уских грла и отварање нових радних места. Такав тип савеза капиталиста и бирократа на краћи рок доноси раст.
(Amazon.com)
Ауторка допушта могућност да су на дужи рок могући и негативни ефекти услед лошег усмеравања ресурса који су могли бити употребљени на бољи начин. Пример за то је мехур изградње некретнина у Kини („чија је трагична последица то што људи којима је потребан дом не могу да га приуште, док мањина која поседује некретнине не живи у њима”, стр. 147) или прекомерно инвестирање у инфраструктуру. Али погрешно усмеравање средстава је могуће и без помоћи корупције: предузетници сваког дана доносе погрешне одлуке. А није доказано да су одлуке којима је кумовала корупција нужно лошије.
Преостала три типа корупције, сматра ауторка, не доприносе расту. Разлози за такав закључак нису сасвим јасни: зашто је накнада за брзину која омогућује брже приступање услугама државе лоша, док је накнада за приступ добра? То није објашњено. Закључак је прихватљивији у случају великих проневера које је тешко оправдати по било ком основу.
Она затим износи емпиријску процену заступљености четири типа корупције у 15 земаља света. Резултати су занимљиви. Показало се да плаћање накнаде за приступ доминира у Kини и Сједињеним Државама, накнада за брзину у Индији и Русији, а велике проневере у Нигерији. Ипак, разлике између земаља у погледу релативне заступљености појединих типова корупције нису велике. Само поређење бројки за Русију и Kину или за Kину и Индију (стр. 36-41) упућује на закључак да су ове земље веома сличне, иако, тврди ауторка, то није тачно, а многи би се сложили са њом.
Верујем да би овакав приступ вредело проширити у бар два смера: прво, узорком обухватити све земље света и, друго, установити било емпиријски или аналитички (више него што то ауторка овде чини) зашто одређени облици корупције имају позитивне или негативне ефекте на развој.
У наставку књиге ауторка прелази на историјску анализу корупције у Kини, од отварања под Денгом до Сијеве кампање за борбу против корупције. Један изванредан одељак садржи вињете о два пала идола: о Бо Силају, некадашњем члану Политбироа и Сијевом конкуренту за позицију шефа Партије, и Ђи Ђиањеу, градоначелнику Нанкинга. Њихове историје су веома занимљиве и поучне и сваки читалац ће зажалити што ауторка није укључила више сличних прича (што је лако могла учинити, јер их је неколико завршило у апендиксу).
У првом делу књиге нагласак је на плаћању накнаде за приступ као типу корупције којим се служе „тигрови”, али ауторка не заборавља ни корупцију за „муве”. У овом случају, тврди она, корупција нижег нивоа у Kини је облик учешћа у добити према пребендалистичком моделу. Плате су униформне и ниске. Допунски приходи, који према истраживању ауторке чине 3/4 дохотка бирократа, зависе од могућности убирања локалних пореза и дажбина. Бирократи тако имају разлога да воде рачуна о локалним инвестицијама и економском расту јер им од тога зависи велики део прихода. Ако предузетници напусте град, приходи ће се смањити. Ауторка цитира готово религијска упутства локалним званичницима да капиталисте третирају као „богове” који доносе обиље.
За учешће у добити важна је и временска оса: бирократи морају имати на уму да превелико повећање пореза и дажбина може убити коку која носи златна јаја; оно што узимамо данас може угрозити будуће приходе. Није сасвим јасно како се та компликована игра одвија у стварном животу. Али могуће је да чињеница да се бирократи нижег и средњег ранга не премештају из једне префектуре у другу доприноси њиховој заинтересованости за судбину локалне економије.
Последњи део књиге посвећен је емпиријској анализи пада и пропасти партијских лидера (коришћена је база података за 331 партијског лидера од којих је њих 54 било кажњено или премештено на ниже положаје у оквиру Сијеве кампање борбе против корупције). Овде би вероватно био кориснији неки дескриптивнији или бар мање економски приступ. Главни налази су то да је однос патрона и клијената веома важан, како у успињању тако и у паду на хијерархијској лествици (када пада патрон падају и његови клијенти), као и да се Сијева кампања не може објаснити само као пројекат концентрације моћи. У питању је нешто друго, иако Си и његове присталице, наравно, неће одбити прилику да још мало увећају своју моћ.
Kорупција је ендемска појава у систему политичког капитализма у Kини (као што сам и сâм тврдио у књизи Capitalism, Alone), а опасност антикорупцијских кампања је у томе што могу створити проблем супротне врсте, као у случају вођства Ху Ђинтаоа; тај проблем је уздржавање од било каквог поступања, јер свака донета одлука може бити употребљена као повод за смену. Бирократи су одлични у тој врсти игре: најсигурнији начин поступања је непоступање, то јест, најбоље је не радити ништа. А то очигледно није добро за раст.
Ово је важна књига, не само као добар извор за читаоце који покушавају да схвате корене успеха савремене Kине, него и као трезвенији и мање западноцентричан поглед на корупцију. Надамо се да ће се економисти коначно ослободити морализаторског приступа корупцији и почети да неке њене елементе тумаче као облик ренте.
(Извор Пешчаник)
