КАПИТАЛИЗАМ: ТРЕЋИ ПУТ

Kао што тврдим у поменутој књизи („Капитализам, сам”), данашња апотеоза капитализма великим делом је производ слабљења позиција рада услед удвостручавања глобалне радне снаге која ради под капиталистичким условима после транзиције у капитализам у земљама бившег совјетског блока, Kине, Вијетнама и Индије.

 Проф. др Бранко Милановић

 После финансијске кризе 2007-2008, у неким деловима јавног мњења капитализам је запао у идеолошку кризу. (Већ сам писао о томе зашто верујем да то није криза капитализма по себи већ реакција на опадање економске и политичке моћи запада). У сваком случају, за разлику од година после пада комунизма, у јавном дискурсу су сада изнова отворена питања дугорочних перспектива и трајности капитализма. На више начина, Запад се вратио идејама из 70-их и претходних деценија 20. века, када су вођене бурне расправе о могућим алтернативним друштвено-економским системима. У деценијама које су следиле такве полемике су нестале са сцене захваљујући неолиберализму у економији, колапсу совјетског социјализма и наступању периода penséе unique (једноумља).

Релативно обиље капитала могло би омогућити појединцима да постану предузетници позајмљивањем капитала, не допуштајући онима који средства обезбеђују да играју одлучујућу улогу у управљању. То примећујемо у данашњем start-up свету. Иако не мора тако изгледати на први поглед, то је веома важно: моћ деловања која је сада готово искључиво на страни капиталиста била би пренета на „раднике”.

Сада се све то мења и многи аутори излажу нове идеје о томе како би се капитализам могао „трансцендирати”, то јест заменити другачијим друштвено-економским системом. Желео бих овде да укажем на три различита приступа овој теми.

Џон Роумер (Yale)

У новом раду под насловом „Шта је социјализам данас: концепције једне кооперативне економије”, Џон Роумер (John Roemer) започиње излагање описом три главна стуба свих економских система: то су етос економског понашања, етика дистрибутивне правде и конфигурација власничких односа. У капитализму та три стуба чине (1) индивидуалистички етос, (2) laissez-faire идеологија (без редистрибуције) и (3) приватно власништво на средствима за производњу уз концентрисање добити у рукама капиталиста. Сви досадашњи покушаји превладавања капитализма, констатује Роумер , били су усмерени на трећи елемент, на замену приватног капитала капиталом у државном или друштвеном (колективном) власништву. И сви су пропали.

Уместо тога, предлаже Роумер, морамо се фокусирати на развијање етоса солидарности. Kористећи терминологију из теорије игара, Роумер пореди Нешов Nashov етос (John Forbes Nash) који подразумева да се појединци понашају на начин који максимално увећава њихову добит (што у неким ситуацијама, као што је затвореникова дилема, доводи до необичних исхода) и Kантов етос који каже да се понашамо онако како бисмо желели да се сви око нас понашају. То је нека врста златног правила (поступај са другима онако како би желео да они поступају с тобом), односно, економским речником, покушај интернализације (објашњавања) понашања људи у окружењу.

На предавању које је недавно одржао у Центру за постдипломске студије у Њујорку (CUNY), Роумер је као пример „трагедије јавних добара” навео ситуацију у којој Нешови актери (појединци којима је лична добит једини мотив) увећавањем сопственог улова рибе сасвим изловљавају рибу и упоредио то са Kантовим типом солидарног понашања актера који је свестан да ако сам увећава сопствени улов исто могу чинити и сви други риболовци. Таква особа „интернализује” понашање других и спречава трагедију јавног добра.

Roemer тврди да се богаћењем друштава и улагањем свесних напора у том правцу број „кантоваца” у односу на број „нешоваца” увећава, па се тако приближавамо солидарнијем и кооперативнијем друштву. Леп пример који је употребио да подупре своје тврдње јесте све већа пажња коју поклањамо животној средини и додатни напор многих појединаца да прилагоде сопствену потрошњу или сортирају различите врсте отпада, иако ни једно ни друго није мерљиво и не доноси никакву директну корист. Ипак, многи појединци су одлучили да раде управо онако како би желели да раде и сви други.

Томас Пикети (Harvard Gazette)

Другачији пут превладавања капитализма недавно је описао Томас Пикети (Thomas Piketty) у новој књизи „Kапитал и идеологија”. У последњем делу књиге, после 800 страна анализа начина на које су кроз историју идеолошки оправдавани различити хијерархијски и власнички односи које данас сматрамо неприхватљивим (ропство, патријархат, расизам, кметство итд) Piketty предлаже да укинемо идеологију фетишизма приватног власништва. Према Роумеровој таксономији, Пикети се враћа стубу број 3, али за разлику од марксиста и совјета не предлаже догматски утемељено укидање свих облика приватног власништва, већ трага за начинима да се економска моћ власника ограничи.

За ту сврху износи радикалан, али реалистичан предлог да се за сва предузећа која достигну одређену величину уведе обавеза сувласништва радника који би поседовали 50 одсто удела, док ниједан појединачни капиталиста (без обзира на количину капитала који је уложио у предузеће) не би могао поседовати више од једне десетине унутар оних 50 одсто удела који остаје капиталистима. (Тако би власник са највећим уделом био ограничен на 5 одсто укупног броја гласова).Пикети предлаже да се малим предузећима управља као и досад, то јест да сва управљачка права буду у рукама капиталисте, уз најамни рад радника, а чим предузеће достигне одређену величину, да се активира правило о сувласништву радника.

Такав дводелни систем у сегменту производње комбинује се са системом такозваног „привременог власништва” који укључује високе годишње порезе на приватно богатство и прогресивно опорезивање наследства.

Та два механизма (у производној и фискалној фази) имају за циљ темељну промену односа снага у корист радништва и ограничавање акумулације приватног богатства. Остварењем овог другог циља смањила би се неједнакост и структурно ограничила могућност богатих да контролишу политички процес и преносе богатство с генерације на генерацију. То би суштински променило и међугенерацијску мобилност. Што је најважније, могуће је да би се тако променили и хијерархијски односи између власника и радника унутар предузећа.

(Идеја коју износи Пикети већ је критикована – као немарксистичка у том смислу да не успева да превазиђе логику капитала или социјалдемократије, да не укида све полуге моћи које проистичу из власништва и да је предложена концепција друштвене промене идеалистичка, а не материјалистичка).

Трећи начин замишљања промене модерног капитализма нешто је другачији и ја га укратко излажем на крају књиге „Kапитализам, сам”. Тај начин је материјалистички, утемељен на „објективном” односу два фактора производње (рада и капитала) или, тачније, њиховој релативној оскудности. Заснива се на класичној троделној дефиницији капитализма Marxa и Webera (која је коришћена у књизи): (а) производња се обавља коришћењем средстава за производњу у приватном власништву, (б) рад је законски слободан, али обавља се за надницу (то јест, предузетничка функција је на страни власника), и (ц) координација у доношењу економских одлука је децентрализована.

Kао што тврдим у поменутој књизи, данашња апотеоза капитализма великим делом је производ слабљења позиција рада услед удвостручавања глобалне радне снаге која ради под капиталистичким условима после транзиције у капитализам у земљама бившег совјетског блока, Kине, Вијетнама и Индије. Такође, савремени дигитални капитализам омогућио је комерцијализацију („комодификацију”) многих активности које досад нису биле комерцијализоване и тако се дубље увукао у наш приватни живот. Доминиони капитализма проширени су како географски (на читав свет) тако и „интерно”, уласком у приватну сферу појединца.

Ако се садашњи однос оскудности рада и капитала промени у овом или наредном веку, ако бројност светске популације достигне врхунац и на њему остане (на шта указују све пројекције) и ако залихе капитала наставе да расту, могли бисмо се суочити са сасвим другачијом ситуацијом – супротном оној у којој се свет налази од 1990. Релативно обиље капитала могло би омогућити појединцима да постану предузетници једноставним позајмљивањем капитала, не допуштајући онима који средства обезбеђују да играју одлучујућу улогу у управљању. То примећујемо у данашњем start-up свету. Иако не мора тако изгледати на први поглед, то је веома важно: моћ деловања која је сада готово искључиво на страни капиталиста била би пренета на „раднике”. Kомпонента (б) из стандардне Мarx-Weberove дефиниције капитализма – рад за надницу – практично би нестала. У таквом систему бисмо задржали приватно власништво над средствима за производњу и децентрализовану координацију, па би таква економија отуда била тржишна, али не би била капиталистичка.

Такав пут „трансцендирања” капитализма разликује се од претходна два. За разлику од Roemerovog, овај пут не подразумева промену етоса; за разлику од онога што предлаже Пикети, не зависи од конструктивистичке промене правила, већ се одвија „органски”, пратећи промене у односу снага између два фактора производње. Kао „органски”, такав пут би такође био робуснији и далекосежнији.

(Извор Пешчаник)